Stražilovo

Б Р. 22.

СТРАЖИЛОБО

345

Ни једна религија не искључује морал, поштење и хуманитарност, па је боље не тангирати је никако. Одличан један далматински Србин католик, дон Јаков Групковић, писао ми је у једноме од својих писама нешто о положају Мухамедоваца у Босни према нашој народности. Можда ћу то писмо другом приликом изнети на јавност, овде наводим само његов предлог, да босански Мухамедовци оснују за себе један лист, у којем ће износити своје књижевне споменике и народно благо, јер до тога они најпре могу доћи. 0 томе предлогу говорило се већ у првим мухамедовским круговима, и сви се сложише у мњењу, да би то било врло нужно и корисно. Онда ће један од присутних упитати: „А којим словима да пишемо, латиницом или ћирилицом?" — То је, дабогме, било сад велико питање, и најпосле, да покажу неутралност своју, сложише се, да би у данашњим приликама било иајбоље штампати такав лист глаголицом, коју и данас зна сваки босански

и херцеговачки бег и многа ханума. Све то, дакако, није још свршена ствар али је бачено семе; а наведено је овде за то, нек се види, како и у Мухамедоваца има свести, поноса и напредних мисли, с којима ваља рачунати. Тешко, врло тешко је речима исказати све мисли своје, кад се тиче овако велике и овако важне ствари. Но мислим, да ће ме хтети разумети сваки, ко озбиљно жели напредак нашему културному животу и уједињавању. А млади песници и приповедачи наши, којима је, дабогме, много лакше писати фантастичне „елике из прошлости босанске" и пустити све на вољу бујној машти својој, него ли се упустити у проучавање живих типова и карактера, па нисати реално, нека се утеше и нека стегну своје срце, јер ће можда више користити народу своме, ако никако и не пишу, него ако и даље новршним својим радовима сеју међу народ семе раздора.

ОАБИРЦИ НО ТАЛИЈАНСКОЈ КЊИЖШОСТИ.

ПРИКАЗУЈЕ СВОМ МШОМ СВ. СТ. СИМИћУ ДАН. А. ЖИВАЉЕВИЋ.

I.

Драги мој Свето, Сигуран сам, да се још сећаш оних збиљских дана носле пада Пирота, кад се улогорисмо на Нлочу. Ту више вечери седећи поред ватре и чекајући нашег доброг потпоручика Павла Марића разговарасмо се о овоме и ономе. Једном нам дође, ни сам не знам од куда и како, један број „Стражилова". Како ли га гутасмо!... У њему беше и један чланчић Марка Цара, у коме говораше, ако се добро сећам, о Матилди Серао. Ти ме том приликом запита нешто о талијанској књижевности. Дуго се о томе разговарасмо, и ти се јако интересоваше за Талијанце и њихову књижевност, а жаљаше, што не знаш талијански, па не можеш да пратиш новију талијанску књижевност. Сада ме уредништво „Стражилова" подсети, да пабирчим штогод из талијанске књижевности, па сећајући се оних минулих дана, теби намењујем, или, као што „Стражилово" хоће, ириказујем ове кратке белешке. Не тражи у њима какве дубље сгудије, не очекуј од њих, да те из ближе упознају са новијом талијанском књижевношћу и њеним развитком. Ништа од тога нећеш наћи у овим пабирцима Они ће бити доста сухопарни, а за много дело дознаћеш само наслов му. Задовољи се и овим, а буде ли и сувише сухопарно и невредно, кажи нећу се љутити.

* * *

Римски „ Кааитпн Фракаса " осврћући се у једном од последњих бројева за 1886. год. на талијанску књижевност није задовољан са књижевним производима у минулој години. Тако је исто незадовољан и Гвидо Манцони, данашњи најбољи талијански критичар. У повећем делу „ Књижевни арегледи" („ТСазве^пе ТјШегапе") прегледао је вештачким начином све, што је у Италији штампано 1886. год. Неблагодаран и тежак рад, јер са путописа прелази на роман и новелу, са школске на књигу за народ, са лирске песме на превод, али њему срећно испада за руком и нигде није досадан, и ако је свуда завирио. „Критичар је. . . у неку руку секретар, који треба марљиво и озбиљно да прочита сваку нову књигу, како би могао саопштити своме господару, публици, шта је у њој, и колико она, по његовом мишљењу, вреди." — Тако он пише, а тога се и придржавао у оцењивању појединих књига, али најлепше странице у поменутој књизи посвећене су школи и школским књигама. Но нама је главно, да констатујемо, да ни Гвидо Манцони није задовољан са прошлом годином. Неколико романа и новела осредње вредности, и неколико доста слабих песама — беху сав приновак лепе талијанске књижевности. Једва се при крају године појави Де Амичис са својим „ Срцем " („Сиоге"). Чувени талијански комедијограф Паоло Ферари написао је комедију „ Госиодин Лорепцо " (Зх§'пог Г/огепго), али као да је овом ко-