Stražilovo

Б р . 38.

СТРАЖИЛОВО

607

твом пантеону Санта Кроче. Томе мраморју, као што некад Виктор Алфјери, нек приетупе да се надахну благородни Талијанци; јер из тијех рака проговара тајно божанство, и подстиче на узвишена дјела, као што је негда из Маратонских гробова постицало срџбу грчкијех домородаца на душмана Персијанца. На пошљетку, мисао о гробу тјеши и велике мученике и прогнанике овога свијета: јер се они питају надом, е ће потомци пристунити њихову гробу, да им одаду ону пошту, коју им врсници занијекаше. Тако се спонаша прича о Ахилову оружју, те морски валови донесоше на Ајантов гроб. А слава, коју гробови дијеле, вјечита је; јер и ако вријеме може да уништи надгробне споменике, њихова успомена траје до вијека у појезији, која од њих црпи надахнуће. Доказ /гоме, осим горе споменуте приче, Омирово повиједање о гробу Илову; овоме се гробу бијаше за више вјекова и траг изгубио, кад га у новије доба опет открише неки учењаци, што су истраживали рушевине Тројанске. Ту су Тројанке нарицале над злом срећом своје отаџбине, и Касандра. доводила своју унучад, да се здруже јаду старијих, и навијештала пјесме Омирове, које ће славити грчку врлину и одавати попгту суза Хектору, док се год витешко домородство цијенило буде, „И све дотле, док сунашце жарко Узасјаје над невољом људском." Ово је у изводу садржај пјесме „О гробовима", којој је пјесник поставио на чело слиједећи натпис: Реогит т а п 1 и т 1ига запси 8ип1:о (XII. Та1з. — Витђи : М. Т. С1 с е г. Ве 1ед. 1Г. 9.); натпис сасвијем подобан свечаном предмету, те који би се од прилике могао превести : Н е к и р а в а п о к о ј н и ј е х б у д у п о ш т о в ана. Фосколова пјесма „О гробовим а", по мњењу врлог критичара Де Санктиса, јесте „први лирични глас нове италијанске књижевности, прво свједочанство обновљене савјести модерног човјека." Што, другијем ријечима, треба овако тумачити: италијанска лирика прије Фоскола, како су је схваћали Метастазијо и Монти, бијаше, под облицима узајмљеним у великог Данта, у суштини увијек аркадична, пука књижевна беспослица. Песникова савјест бијаше обично пасивна у тој умној гимнастици, која, понгго у дугу земану сама себе истроши, постаде најзад празном пјеванијом, звучнијем стихотворењем А кад пјесма не бијаше сасвијем празнорјека, то јој онда мисли бијаху сковане по становитом калупу; отуда реторика у пјевању љубави, вјере, отаџбине. „Требало је наставља Де Санктис —■ обновити свијет унутрашњи, преиородити савјест." Томе се дјелу посветише пјесници Парини и Алфјери, али се ни они испрва не знадоше сасвијем отрести реторичкијех прапораца ; док се напокон не истаче Фосколо са својијем „Гробовима", првим пјесничким дјелом, које избија на видјело „као продукт савјести и осјећаја." Али Фосколова пјесма не бијаше само новотарија по своме садржају, него такођер, и можда још вигие, по своме облику. Фосколо се послужи, истина, Монтијевим епским једанаестерцем, сматрајући га правом као ненадмашива у томе стиху; али он знаде вјешто стопити елементе Монтијева стиха са духом грчког и латинског пјесништва, задахнувши ту смјесу оригиналнијем дахом своје душе; тако да из свега изби врутак нове и свјеже лирике, просте од свију дотадашњих реторичких окова, лирике, каквој послије класичне старине, ако изузмете Гетеову, не бијаше равне, јер је у овом спјеву све оригинално: замисао, стил, па и сами стих. Нити тој оригиналности што одузимљу имитације, којих има у изобиљу, и у мислима, и у реченицама, и чак у ријечима. Познато је, како је Фосколо узимао у другога и мисли, и израза, и ријечи,

које није трудно разабрати у његовијем списима; шта више, могло би се казати, да га је мало који велики писац у томе наткрилио, али уједно мало је ко у томе биб од њега вјештији. И сами Цезар Конту, гласовити италијански историчар, рече о њему ту скоро, да „се много по другијема калупио, али увијек мајсторски." 1 ) Млечић Л Карер доказује пгга више, како су његове имитације увијек боље од оригинала, и додаје, да га је његова генијална страст литпила судбине осталијех имитатора ) А тако је заиста и са имитацијама, које се опажају у овом спјеву. Што је год пјесник од другога присвојио, обрадио је он лаганим процесом у плодноме вигњу своје умјетничке душе, и на тај начин туђе градиво изађе иретопљено и задахнуто новијем и чврстијем дахом живота. Фосколо је у пјесми „О гробовима" засвједочио, вели Кардући, ону ријетку вјештину и ону свестрану умјетничку жицу, која у један сами величанствени склад приспаја химну и проповијед, сатиру и елегију, трагедију и епос ; . . . њему искључиво припада она лирска моћ, која је кадра да обухвати у рацијоналном иојму људске повијести Маратонско поље и Флорентински пантеон, Абукирску битку и Ретејске обале, Ајанта и Парина; моћ, која у нама побуђује сузе и мушко одушевљење за Илектрином молитвом и Касандриним пророчанством; која нам пружа, на пошљетку, праву слику нашег ништавила и големог друштвеног раздора, што нас мородави и наше доба карактерише." 8 ) Ето по чему је Фосколов спјев „прави лирски глас нове италијанске књижевности, и ирво свједочанство обновљене савјести модерног човјека." А то је најбоље осјећао исти пјесник, кадно рече (и ако из чедносги, скромно), да је ова врста појезије од њега постала. Било како му драго, смијемо казати, да је Фосколо — који је неколико сличнијих саставака започео, али, на жалост, ниједнога не довршио —- даровао италијанској књизи овим сијевом савршено ремек-дјело. Оволико у ногледу оригинала. — А сада, по обећању, да кажем два слова о узроку овога пријевода Да ираво речем, узрока нема никаква; или, ако га има, то може бити једино одушевљење, које сам свеђер прама овој у Бога дивној пјесми гојио. С друге стране, када странци некоја туђа дјела по пет, шест и десет иута на свој језик преводе као н. п. Нијемци и Французи Шекспира, а Италијанци Хајнеа и Бајрона, зашто да се нама таково поступање у гријех упише ? Па и не тражећи другијех разлога, доста је истакнути Факт, како је овај исти спјев „О г р о б о в и м а" седам пута на латииски а четири или иет пута на њемачки језик превођен; да и не говоримо о другијем пријеводима на разне културне језике. О излишности овог новог покушаја не може, дакле, ни бити говора; једино би могло бити говора о његовој вриједности. У том погледу ред ми је двије ријечи казати. Да когођ не би промислио, е сам ја овај пријевод издао ради утакмице са горе наведеним мојим земљацима, који се такођер овијем нослом бавили, изјављујем отворено, да ми то није у намјери лежало; шта више, кад сам год наишао на коју згодну ријеч или реченицу у њиховијем пријеводима, особито у ономе пријатеља ми Томановића, ја сам је радо усвојио и употребио, а погдјекад и цио стих. И у том обзиру не могу него да им будем благодаран. Мој се труд своди дакле на прости посао метричке вјежбе, која — ма колико лоша испала — опет неће, уздам се, на одмет бити. А ако *) В е 1 8еро1сг1(Н ХЈ. 1Го8со 1 о, (Нзсогзо сгШсо с1е1 ргоГ. Р. Тгеу18ап, Уегопа, 1883., стр. 77. 2 ) Јј Саггег, УИа сИ ТЈ§'0 Еозсо1о, поглав. ХИУ. 8 ) Сг. Вагс1исс1, Во г г вШ с г 1 61 с 1 е1зс., Еауогпо, 1870 страна 315.