Stražilovo

СТРАЖИЈГОВО ШВАВУ, ВОУКУ кк&ижвввост ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 39.

У ПОБОМ САДУ 24. СЕПТЕМБРА 1887.

ГОД, III,

од погама мојим отимљу се вали, )Т Силан је и страшан њихов бурни лет; А над мојом главом узнели се ждрали, Они журно лете у далеки свет. У дугачком низу они лете југу, Где им цвеће краси иостојбину другу. Обале су нусте и пољане мирне, А јесењи ветар лелуја ми влас ... Тузкно шуми трска, кад је ветар дирне, Шуми, као болни, умирући глас. С криком лете ждрали више моје главе, И губе се нагло у даљине плаве. Што сам тужан тако? Шта ми тишти груди? Увенула младост ил одбегли Мај? Куд ми сетни поглед у даљину блуди И чега се тиче горки уздах тај? Буни ли ми душу та природа снежна, Ил младости моје успомена нежна? Београд.

0 путници-ждрали с ове суре стене, Маховином седом што се крије сва, Валови столећа о коју се пене, Остављен и тужан поздрављам вас ја: Вас прогони јесен у пределе југа, Из предачког краја мене гони туга. Ах, мисао моја за вама се креће, Где јесени мрачне не царује ћуд, Где на земљи влада вечно премалеће, И млађани живот разлива се свуд, Где спомени стоје одисконских дана, И мирисне шуме древнога Ливана Где поклоник седи, у чаробној ноћи, Смерно двори Бога и беседи с н>им, Где молитва шуми у чудној самоћи, И к небу се диже од измирне дим, И шум тихо струји од сињега мора, И тишина веје са нрастарих гора. Војислав.

П0СЛЕДЊА ЛУТКА. НОВЕЛА МАРИЈЕ С-ЕВЕ.

ило је заиста чудно посматрати је. Овамо одрасла девојка а намешта и кити лутку. Хаљина, ако и ие дугачка, допиР е ј°ј до чланака а држи лутку у левој руди и гледи, како да јој боље намести шарено одело. Пуначке груди, покривене танким велом, иадимљу се живо а десна јој рука дотерује што лепше боре на луткиној хаљиници. Смеђа коса, спуштена низ рамена, таласа се при сваком покрету лепе главе њене, кад загледа лутку, да је пгго лепше удеси. Лице, да, лице! Било је ту и озбиљнога и детињастога, и сањалачкога и безазленога, али све природно, као у незпању и као од срца.

По столу леже разне ствари, чију вредност може само девојче да уважи; осталом свету тако су излишне, као њојзи што су потребне и велеважне. Било је ту трака, чипака, дугмади, шарених дроњака, игала, гајтана и још ваздан ситница, које и немају имена свог. И све је она то иажљиво употребила, кад јој је што устребало . . . Е, сад је лутка удешена и може лепо дочекати, ако јој ко дође да је посети. И заиста, врата се отворише, и у собу уђе старија госпа. Иогледи око себе и пасмепга се. — Нелка, докле ћеш бити дете? рече благим гласом.