Stražilovo

СТРАЖИЈГОВО

ВЈШ?, ЕШШ Ш КШЖ ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 43.

У НОВОМ САДУ 22. ОЕТОБРА 1887.

ГОД, III.

Н А Ј А. ПРИПОВЕДА КСА15ЕР ШАНДОР ЂАЛСКИ. (Наставак.) своју — ах, на срамоту своју! — био на гласу као необично »енергичан чиновник«. Томе сам гласу имао да захвалим. нтто су ме увек у таквим опасним приликама изашиљали. Не знам, да ли сам у истини био енергичан, но истииа је жива, да сам још сваки пајбеснији отпор знао скршити и то не тек међу славонским народом, којега мирољубивост и млохавост није прикладна за отпоре, него сам га скршио и међу народом загорским, који у својим жилама још многу капљицу Гопчеве крви носи. Дакако данас — данас нисам више такав. Али онда сам био још млад, био сам луд, веровао у све,

х^астидим се преплашим се, да ниЈе можда Ч У° М0 Ј У склик ј да не погађа можда све, и чисто ми је — јао, да кукавштине ли! — било лако, кад сам из његова боцкања могао разабрати, да је он целу ту ствар схватио као обично ашиковање. Одем с њим а за Најом се нисам више ни осврпуо. Тога дана нисам се усудио, да ттођем по-

тражити девојке; исто тако

ни

сутра дан, па

ни трећега дана; а четврти сам дан морао у служ,беном послу отпутовати на дуго времена у сасвим иротивни крај среза. Онде сам пробавио четир месеца, и бог зна, докле бих још био тамо, да наједаред не дође позив, да се одмах повратим у седиште своје области, јер имам да предузмем врло важну службену ствар. За дванаест часова знао сам, каквајебила та »врло важна службена ствар«. У селу Најину побунио се народ против нове раздеобе поседа, како је установљено било сегрегацијоналном и комасацијоном парницом. Поубијали разјарени сељани два или три властелинска бироша, јер су хтели да ору земље, које су досад биле сељачке а у комасацији припале властелинству. Растерали поверенство, које је истога дана имало да затвори старо гробље, јерје по новој мери пало под границе властелинских шума и пашњака. Најпосле су пароха са кнезом и старешинама затворили у општинску стражару, а читаву властелинску чорду ухватили су тобоже на квару, јер је била на паши по пашњацима, који су пре иринадали сељапима. Готово читава буна те се нико није усудио у село. Предстојник је брзојавно позвао војску а мепе је одредио, да будем обласни повереник код бракијалне оврхе. Ја сам наиме на жалост

закона, државе и друштва. С тога сам у приликама отпора држао, да ми је прва дужност успоставити снагу закона и сваку центрифугалну вољу покорити вољи закона и власти. Ах, да срећне ли лудости! А такве се лудости управо заодевају у свакојаке безумне формуле. Најпосле то и морају, јер не подносе голотињу разложности и њену једноставност, како их исгина подноси. Мене је таква луда формула сасвим савладала била те сам мислио, да сам на висини савршенства, кад нисам у приликама побуне народне познавао никаквих обзира, који би могли ослабити строгост мера, које су потребне за мир. Тога пута нисам баш нимало био у бризи, да ли ћу моћи ред усиоставити. Држао сам, да је пријава претерана, и чисто сам мирна срца мислио на час, кад ћу с батаљоном војника улегиути у село. Шта више сам се радовао, што ћу опет видити Нају. На онај њен разговор о сегрегацији сасвим сам био заборавио. А ипак — могао сам се сетити! Ал баш је често, као да нека виша сила утиче и сву обичну