Stražilovo

706

СТРАЖИДОВО

Б Р. 45.

БУРА У 3> II О В Е Л А ИЗ СЛОВ НАПИСАО СВЕТОЗАР (Нас! III. — Ја вас ие трпим, господине Ернесте, — почела Јерма да чита своју придику свом рођаку. Очи јој севају. — Ја и онет велим, да те волим, готово да полудим, Јерма, ма да се ти моташ с оним ђаиолом тамо но пољу. — Наш је учитељ поштен, разуман човек. Он има пред собом мету, лепу мету. — Да броји цепаниде и да вуче за звоно. —• А ви ни то не радите. Од вас човек слуша само сплетке. Ја вам забрањујем, да пујдате псе на људе. То је дивљаштво, и показује само, да имате зло срце. То рече Јерма вишим гласом. Како јој красно звони глас! Уђе госпођа Ореховљапска, а с њом пљусну и мирис парфима. Кад дозна, чега ради се ово двоје кошкају, расрди се на кћер. — Ти си прави адвокат сељачких дроњака. Мрзи ме већ, којим начином говориш са сељацима. Данас си заслузкила казан. У твоју собу, Јерма! До довече да се ниси макла. — Рече то Ореховљанска љутито. Јерма оде у свој преклад. Тамо лежи још цвеће од јучер, ама увехло, па не мирише. Села Јерма на диван, па нође да плаче са свег срца. Дало јој се на жао, што је мати на њу тако гневна и тврда према њој. И она има материну енерђију, али меко срце. Сву горчину изли на Ернеста, А њега јој мати и свет наменили за мужа. Ено, на столу леже дарови од њега: од порцелана аморчићи, махалица ишарана разном машћу, споменица (албум) и Петефијеве песме у дивну црвену повезу. Јерма дохвати све то, иа баци међу стареж. Увехло цвеће пак метне у стакленицу (чашу) на сто за чешљање. И беше сама у себи задовољна том осветом. Би јој лакше. Да је ту Мраз, њему би се ижалила. Овако нема коме. — Като! — викну кроз отворена врата. Стара служавка дотрча. — Шта ти је, голубице моја ? — одазва се добра старица. — Та ти си ми плакала, душо! — Причај ми штогод! Причај ми, Като, оно о златокоси. — Јух терету, та, како да ми не плачеш, дете моје! — пљесну се Ката од чуда, завирујући у стакленицу на столу. — Сврачја нога (цвет) у чапга! А сврачја нога значи жалост и бол. Таки да си је бацила!

АЧЕОГА Ж И В О Т А. ХУРБАН ВАЈАНСКИ. авак.) — Не, Като. Ја хоћу бол, ја хоћу жалост. Хајде приповедај ми! Вечерње сунце пало на девојачки прозор. Ката села код дивана, па пође да ириповеда. Ириповеда, а не муца нити застаје. Кад би баш и застала, да мисли, шта је даље, Јерма би је испомогла, јер зна ту причу већ и на изуст, Па опет пази и слуша. И страх је хвата, и на послетку се обрадова, као да први пут слуша, кад златокоса девојка*) победи. Беше већ помрчина, кад пред Јерминим вратима зашушта свилена хаљина. Уђе Ореховљанска. Ката оде. Мати седне на диван, да дохвати бео рубац. Сузе потекоше. — Ти не посла, да молиш увређену матер, Јерма! Мене боли, кћерко; ти ме не слушаш. Шта значи та твоја тврдоглавост ? Размисли, шта радиш. Како се можеш ноиижавати, па да изобличиш наш дом ? Сам Кленер је увређен с твога понашања. Сељакуше се вуку за тобом. А кад се отерају, ти се срдиш и свађаш се. Нризиваш у кућу сеоскога учитеља, који није врвдан, да пређе ни прага нашег. Не само да је учитељ, већ, говори отац да је пансловен, издајица. Видиш, да удиш себи твојим плебејским ћудима. — Али, мати, не могу звати барона, да ми удеси гласовир. — Није о том роч, него како се понашаш према њему. Каже Жан, да си опу црквењакову девојчицу пољубила у чело. Је л то за нашу јединицу? Неста суза, а јед се осу с речима госиође баронице. Јерми да пукне срце. Жалост матерња јој изби орузвје из руку. Поста повољна и мекша. Пољуби матер у руку, па је оде молити за опроштење, ако и није знала ни за какву своју погрешку, осим што је ражалостила матер. Ореховљанска усга и изведе кћер своју из затвора. Наста мир у кући. Јерма наместила косу. И цело је вече слушала Ернестове речи. Кад ће поћи, ухвати је он за руку. — Ноћ је тако дивна, месечина као дан, ходи, Јерма, на рибњак. Јерма се даде одвести рибњаку. Ернест скочи у чун и иружи јој руку. Младенци се одбише од обале. г 1ун се навезе на *) Народна словачка лриповетка. П р е в о д и л а п,.