Stražilovo

СТРАЗЕИЛОВО ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОБАН ГРЧИћ.

•БРОЈ 49. У НОВОМ САДУ 3. ДЕЦЕМБРА 1887. ГОД. III.

СВЕ САМ ЗНАШ! II Г И II 0 В Е Т К А И 3 СЕОСКОГА Ж И В 0 Т А. НАИИСАО ИЛИЈА И. ВУЕИГ.ЕВИВ. >Ј ^ (Наставак.)

<Ж|$ећ заишли у зиму у велико. Седили ми 1 ^Уједне ноћи, на нас топлина запарила: нити дремамо, нит смо будни, а згодно нам је, — што по кажу, раскокали се. Нана седи с нама, а мало, мало, на уздахне, или сакрије главу, да јој лиде не видимо. Види се, сузу гута, да нас не цвели Чим она тако, зна се, да тужи за батом. — Ти си волела бату? — нитам је ја. — Много, рано, — каже она. — А он умрво, је л? — пита је мали Јова. — Умрво, голубе, — одзива се нана тужно. — А боловао? — опет ја. — Ко, рано? — нрену се она. — Бата. — Ба . . . ба — расцика се мала Деса, па докопа руком своју ножицу и поче да се игра, а неирестано шуњка: »Ба . . . ба . . . ба . . .« — Кажи:,на-на, — почнем ја да је учим. — Ба-ба, — као да одговара и још миого њеним језиком, да је човек угризе од милоште. — На-на, — опет ја. — На — отеже она, па се заигра. Нана прену из мисли: — Да лежете, — рече. — А бабо у механи? — питам је ја. — У механи. Наиа намести Десу, а и Јова леже, а ја, к'о маторац, хоћу да дочекам баба. У соби се ћути . . . Ја се скоро успавао, а нана, да жмури, бих рекао, спава. Не знам, за жолико ми тако седесмо, док бабо удари на врата, те се ја расаних. Уђе он. Очи му светлије, а поглед блажи, — сјајан, чисто блегати, бркове завио,

као да их је увоштио, а уста развукао, као да се смегаи. — Помоз' Бог! —- рече, а глас му као свила мек. Нана га отпоздрави, па нође, да му вечеру донесе. — Зар ти седига? — окрете се мени. — Седим. Он ме дохвати за раме, на ме повуче к себи, и поче да ме тапка но леђима. Дотлен никад. — Хоћега ли, — вели, — у школу ? Као да ме посече. — Не ћу, — рекох. — Мораћеш, те како,. . . ако се може да те оставе за до године. Ја заћутах. Нана му изнесе јело. Видим лепо, како се међу њима негато пречи, те их раздваја. Кад гато .једно другом кажу, као да се преко зида разговарају. Нити она мења глас, нит он. Те ноћи снивам ја, као да се Драгојло Марин попео на звонару, па се с ње развикао... а глас му пун и крупан, као највећег звона. Мучим се, . . . да ми је, да ме се окане. Ал гато се ја вигае упињем, да му се уклоиим, глас му све јачи. Ја се мучих, мучих, па кад не би вајде, ја да викнем, да ућути, па се тргох. Бабо нешто гласно говови, готоро се развикао, а нана као окамењена. —- Не заборављам ја кућу, — вели бабо. — П1та вам је мало? Ако немага дрва, реци; ако немаш брашна, реци. Шта то има да се тужига? К'о шта ја то радим? Зар мислиш,