Stražilovo

БРОЈ 50.

ОТРАЖИОВО

ВЛАОНИК И УРЕДНИЕ ЈОВАН ГРЧИћ, У НОВОМ САДУ 10. ДЕЦЕМБРА 1887.

ГОД. III.

СВЕ САМ ЗНАШ! ПРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГА ЖИВОТА. НАПИСАО ИЛИЈА И. ВУКИЋЕВИЋ. (Свршетак.)

ани, ваљаде што се распаса, лакну мало. Не памтим веселијег часа, но кад она отвори очи. Виде нас око себе, па се замучи, да нешто упита и једва чусмо: — Миљко. — Отишао у Злот за Мару, — рече Биса. Нешто благо прелете нани преко очију, заблиснуше јој чистом њеном душом, па, да јој кроз те очи погледаш, видео би неко миље, што растура мирис материне душе. Док ми још око ње стојимо и тета Биса преста да је трља и да јој баје, а зазвркташе кола шором, па савише у нашу авлију. Бабо к'о да улете и прво рече: — Како је? — Боље, хвала Богу! А Мара? У то уђе и та гатара. Ил што је од имена, — није шале, лечи сваке болести! Ил што ми у нади, па би се и за сламку ухватили, . . . гледимо у њу, као у светог Николу. Мара приђе нани, гледа је за мало, шапуће нешто. Истрља је као и Биса. У свему се види корсем неко знање. Па након рече, да загрејемо мало воде. Бабо изађе, а и ја за њим. — Види коње, — рече он. Коњи се запурили, као да их је неко онај час окупао, — све се магла диже но њима. Наредим ја њих, како знадох; па се вратим у кућу. Мара даде нани пешто да пије, истрља је зејтином и окади сирћетом. Живну, вере ми, дупта у нане. За целу ноћ, кад и Мару ухвати сан и кад

смо ми одавно сањали, бабо је седео поред нане, — као да је од камена. Само гледа, како је она: ил се преврне, ил јаукне, ил јој дода, ако што устреба. Зором и нас избуди, а он ни пред зору не склопи ока. Нани би боље. Али ваљда, или што је болест била нагла или што јака, ослаби жена, као да је месец лежала. Док се не предиже, не изиђе јој Савка па очи. Мора да јој је бабо наредио! . . . Прође време к'о на крилима. Изгуби се зима, тек је траг остао на планинама, док је сунце и ту не растера. Изађем на брежуљак, па где оком кренем, све привлачи, Као да си шареницу развукао, тако ти је пред очима. Негде. већ зазеленело, негде земља поорана, а негде још остало суро и ледина. Лепота, да се сит не нагледаш! У кући нам остало као и пре. Нана онако трпи, као и нре. Тек само што се Савка ослободила, па хоће као и да господује. Кад нема баба, не би ни говорила; али пред њим, као да му је најпречи род. Па он јој више рачунао, но што је она и мислила. Ево. Продавао Маринко њиву, нтто је до паше у Маркову. Заценио човек иапрено, а ако има рачуна ко да купи, то мој бабо. Напомену он једном пред свима: — Земља ми је, — вели, — под руку, а масна је. Вредно би је било узети. Нана зна за цену, па вели: — Много је заценио. Кад би попустио!