Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Б р . 51.

дужити, онда ћемо лако појмити, да и. супстантив, од њега иачињеп, дужник, не може ништа друго значити него онога, који кога дужп, а то је латински сгеЉог. У језику, дакле, српском значи дужник и (1е1п1;ог и стес^ог. Али ако ово у језику н јест тако, не сме бити иред законом. јер кад би у закоиу дужник значио и АеШог и сгесШог, могла би изаћи отуда, као што каже г. Богишић, највећа забуна. Да не би, дакле, било забуне, скрпили су правници реч веровнгчс, која ништа друго није него ропски иревод латинске речи сгесШог, као што је и немачка реч (:П;ш1п^сг. Г. Богишић, као што смо споменули, каже, да би се од глагола дужити могла пачинити боља реч, коју би народ боље разумео и којом би се могла заменити она ропски преведена реч веровник. Г. Богишић не каже, како би та реч изгледала, за то ћу је ја овде скројити и дати јој облик. Кад би на партицип ргае*. разз. додали наставак пкб, онда би добили супстантив дуженик, који би имао пасивно значење и значио би опет ЛсШог, за то не би ни ваљао. Али кад додамо на основу партицииа ргае!;. аск. II. дужил (парт.: дужио, дужила, дужио) наставак бцб, онда ћемо добити супстантив дужилац, који би управо значио сгс(Ш,ог. Дужилац значи онога, који дужн кога, као што су и друге оваке народне вечи: кудилац, који куди кога, 4ег Та(11ег, носилац с1ег Тга^ег, ирћтилац с1ег Ве§'1с1<;ег, ир силац с!ег \Усг1)ег, хвалилац с!ег РгаНег. 11о мом, дакле, мишљењу дужилац значи у потпуном смислу сгесШог. Али при свем том ја не бих ни ове речи употребио, ма да је по мом мишљењу, како сам је скројио, са свим добра, и то за то не бих, што имамо своју народну реч, ко.ја се говори у Боци (види Букоз речн.) и која гласи рукодавалац или рукодавац или рукодавнпк и које све значе сгес1Ног с1ег СгћшН^сг. Рукодавалац или рукодавац или рукодавник јссу речи народне и значе онога, који руку даје, па онда, ваљда, који помоћ даје, који руком даје, који из руке даје, а то је сгеЉог. 2.) У 8. свеску Кјесгнка ћгта&ко^а Ш вгрвко^а ]е/лка, што га издаје југославенска академија, а обрађује г. //. Вудмани, долази на стр. 729.: глагол доврвл,ети. Тај је глагол потврђеи примером овим: Доврвје нук од свуди. Ј. Палмотић. Тако исто у истој свесци, на стр. 734., долази глагол доживљети, потврђен овим примерима: Сила је доживјет да будем У ТРУДУ- ђ- Палмотић; — С славом сдружеи доживјети у весељу он ће испуну, а Бладислав син му узети угарску ће свету круну. П. Канавелић; Несретне ми дане доживесмо. Пар. пјес.

I Вук; — Чудно ли ћега нешто доживљети. II. Петровић. Питање је сад, за што г. Будмани није метнуо у речник и иифинитив са обликом доживјети? И за што је све ове споменуте примере стрпао баш под инфинитив доживљети, а не под доживјети, кад у примерима долази и доживјети? Ја мислим, да је требао споменути само инфинитив доживљети, а под инфинитивом доживјети требао је расправљати оне примере. Тако исто није споменуо ни инфинитив доврвјети, него еамо доврвљети, а баш напротив по моме мишљењу требао је под доврвјети расправљати примере, а доврвљети само споменути, Ја, дакле, мислим, да су југозападни облици доврвјети и дожшјети правилнији, класичнији и достојнији за књижеван језик и да служе за образац, него доврвљети, доживљети, јер је оно епентеско л у доживљети доцнијега постања и то епентеско л није опће свима дијалектима. А ја мислим, да само оне речи имају нраво да уђу у књижеван језик и да служе у речнику за образац, у којима долази епентеско л у свима дијалектима једнако и које л стоји под истим законом, под којим стоји и у старом словенском језику. По што нак имамо у старом словенском језику жив-кти, трзи^ти, то ће бити и југозападно живјети, тријети правилпије, класичније, и то за то, што ти облици прво одговарају старим словенским облицима потиуно, а друго, што се и са другим словенским језицима слажу, н. пр. руски терп'6тв, чешки трпети; докле јужно триљети и живљети стоји оцепљено од старога словенскога језика, а тако исто и од других словепских језика. Види се, дакле, јасно, да је траљети и живљети доцнијега постања. А осим свега овога ја мислим, да је инкоизеквенција писати грмљети (вид. 7. свезак КјесП1 ка, стр. 509.), триљети (иа истој страии) и догрдјети (на истој страпи). Ја мислим, ко хоће да иише догрдјети, тај мора писати и грмјети и тријети; а ко хоће да пише триљети и грмљети, тај мора писати онда конзеквентно и догрђети, јер по истом закону, но којем је траљети добило л, по истом закону ностало је и у догрђети ђ од дј. За то у опом крају, у којем се говори траљети, у том се крају говори и догрђети. А у ком се крају говори тријети, у том се крају мора говорити и догрдјети. Јужио је траљети, догрђети, а југозападно је трајети, догрдјети, и ово последње одговара старом словенском језику и другим словенским језицима. За то ваља да има пре места у књижевном језику и у Кјебшка грмјети, тријети, доживјети, доврвјети, него грмљети, триљети, доживљети и доврвл,ети.