Stražilovo

148

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 10.

Цар је слуш'о песме ове, па у гневу и у жару Он затвори свога сина у високу кулу стару. С горком тугом бацајући сузни поглед са висине, Царски син је, од тог дана, жељно глед'о у долине. Тамо густа липа мири и свилена блеје стада, И хори се тужна песма, што пастирка пева млада. Она зове свог драгана, што у тврдој кули чами, И песма се болно хори по вечерњој, тихој тами. И песма се болно хори, и болнији гласак бива, Ал' на њене сетне гласе одговора нигди жива! Векови су прохујали и провели бурне дане, И сурвали сјајне куле и капије и дворане. Сад се папрат тамо диже и с рујина шушти стари, А над њима, са грактањем, ор'о кружи и шестари А под брдом луг од липа заношљиво, слатко мири, И у густом, вечном хладу оморика гране шири. Њено тавно, тужно лисје на вечну те тугу сећа, Ал' ја знадем њену прошлост, к'о и прошлост другог цвећа.

Ова црна оморика над њеним се диже хумом, Она значи вечну тугу и пева је с тихим шумом.

Војислав.

0 КНЕЗУ ЛАЗАРУ. РАСПРАВЉА И. РУВАРАЦ.

(Наставак.) Нећу чекати, да ми други, непријазни ми овде и пријазни ми тамо, чепркају плеву и сламу, што сам у овој расправи у последње време, а све ишчекујући неке турске повесне изворе, нагомилао, већ ћу сам да растурим, разбацим ту гомилу плеве и измлаћене сламе и предам ветру, нека је вијор-ветар разнесе на све четир стране, те да гувно остане чисто а од оне плеве и сламе да не остане ни труни, ни трага! Разметнувши, растуривши поменуту гомилу и бацивши плеву и сламу на ветар, нашао сам, да сам ирегледао, како сам умео и колико сам могао ,ришЛанске и турске изворе за иовест о боју на Косову, и да сам већ почео и расправљати повест ту, утврдивши пре свега, да се бој тај на Косову, у којем су пала два цара, турски цар Мурат и српски кнез ЈГазар, био и свршио дне 15. Јунија (на Видов дан, у вторник) 1389. год. од рођ. Хр. XII. "индикта, у иодне или око једног часа иосле иодне А сад ћу да продужим расправу и да покушам расправити иитање: ко је, кад је и како је уморио

турског цара Мурата на пољу Косову поменуте године и поменутог дана? Одговарајући на то питање, мислим да се не морам обазрети на оно, што је шпански ноклисар г. 1404. забележио, ни на оно, што је Спандунђин записао (Нор!', Сћгошсцгев Сггесо-Еотапеа р. 322.—323.) и даље мислим, да се ни оне речи, које је монахија Ефимија на покрову кнеза Лазара везом извезла, и које гласе: »Н ^мни оувндћ гесн (кнеже Лазаре!) нити пак она верзија српскога летописца: »сш кнб^ћ оусн ||Л||Л Мо1'|>лтл", не могу узети у буквалном смислу, то јест, да се не може тврдити, да је сам кнез Лазар убио цара Мурата, већ да се према сугласном казивању Константина философа, Дуке и Лаоника, а у неколико и турских повесника Нешрије и Садудина узети мора, да је цара Мурата убио један благородан и господару свом кнезу Лазару одан и веран Србин. А ко је и откуд је родом био и како се управо звао и називао тај Србин, и да ли је он био зет кнезу Лазару ? — то на сва та питања можеш такођер наћи одговора, али тек у познијих иисаца.