Stražilovo

150

СТРАЖИЛОБО

Б р. 10.

Но ни оно, што је Орбин и Лукарић записао и што но њима Дифрен и Витезовић, Качић и Рајић, и но овоме Енгел, поведају и пишу, нема бољег основа: и то је узето или из усменог причања или из каквога босанскога фратарскога родослова и грбовника, а у ствари је то тако исто измишљено, као што је смишљена она пучка прича у Поцерини и око Рудника и т. д. Ако те дакле, Србине и српски сине, упита и лепо те замоли когод, да му кажеш, где се родио и којег је рода и гглемена био и у чијем је двору одрастао и одхранио се онај Милоп! Србин, који је убио турскога дара Мурата, а ти му одговори, немој се стидити, јер није срамота казати и признати, да не знаш — одговори му, да не знаш, и откуд да знапг то ти, кад ни српски ни грчки писди, који су живили у XV. веку, нису то знали, јер нису казали нити записали, где се и од кога се родио Милош, који уби турског цара Мурата. И ако те тај исти даље или ако те други ко запита : је л' Милош тај био зет кнезу Лазару, а ти му с места одговори, да није био, јер друкчије не можеш одговорити. Одмах у почетку ове расправе казао сам, колико је кћери имао кнез Лазар, и за кога је удао он четири кћери своје, или другим речма казао сам, да су зетови кнеза Лазара били: 1. Вук Бранковић. 2. Бугарски цар или царевић. 3. ђурађ Срацимировић и 4. Никола, бан мачвански, син палатина угарскога Николе Горјанскога, који је и сам после палатином постао. Из листипа зна се, да се Вукова жена звала Мара, а ђурђева Јелен.а, и да је Јелену преживила сестра Десаина, но за ким је била ова последња, то из листина не дознајемо. Што се бугарскога цара тиче, то старије и боље сведоџбе за то, да је кнез Лазар једну од својих кћери удао за Шипшана, цара бугарског, нема, него пгго је она Грка Лаоника на стр. 53. Летописци наши забележили су само, да је друга кћи Лазарева дана цару Шишману бугарском. Но Орбин пише, да је Десиина прво била за Шишманом а после за ђурђем Срацимировићем, а Лукаревић оиет, и то на. стр. 53.: „бшзтап, соте 81 1е§'§е 111 Гаошсо, 81 тап(;о соп 8сагга (биће штампарска погрешка место Мапа ) %1гао1а сН Гагаго, соп!;е сН бегиа", а на стр. 68. номиње свих иет кћери Лазаревих и то Мару удату за Вука Бранковића а Марију за Шишмана, цара бугарскога. Но може ли се узети, да је кнез Лазар имао две кћери једнаког имена: Мару и Марију ? Лукаревић помиње Лаоника но од њега није могао дознати он за име жени Шишмановој. У бугарским споменицима спомиње се „кира Марија, благочастива царица Јоана Шишмааа, цара

бугарскога" (Временик књ. XXI. Гласник ХХУ. 301.) но мати те Марије не зове се и није била наша кнегиња Милица (Јевђенија-Јефросима) већ Десислава, „госпожда Десислава, мати благочастиве царице Марије вел. цара Јоана Шишмана, „наречена вв аггелскомђ образ4 Дебора". Хамер исправљајући у X. свесци гдекоје погрешке своје, учињене у I. свесци своје повести османског царства, вели на стр. 661., да је турски повесник Нешрије на л. 75. унрав овако казао: „Г)ег Њтег Бе&Ш, с1а88 81сћ (Ие 8<;еиег1)агеп 1Јп^'1аа1м§еп гиМеп 8о11еп; сИе уоп СгЈМепсШ ипс! УеггаЉсћ луагеп Бегеи, аБсг 2лте1 Цп§1аи1л§е етрог1еп 81сћ ипс! катеп шсМ, с1ег ете бивтапоз, с1ег 8оћп уои 8еп(1агоз (син Александров), те1сћег јпг шпеп 8оћп <1ге ТосМег Аев Рпг$1еп 1а%аг егћаКеп ћаМе, с!ег ап<1еге <1ег Еига!; уоп ВоБгиЉећа е(;с.; али што је рекао Хамер на стр. 366. I. свеске: „сИе УегугаНип^ топ Нгпугпа (Љег§а1) ег (Вајазит) с1ет А1ехапс1ег 818тап, (1ет 8о1те с1еа 8егТ18ећеп Кош^з Гаиаг, (1ег а1а МовНт зсћоп (гоћег тк с!ег бшЉаћегасћаЛ уоп бватзип Бе1гаи1; луог<1еп лтаг" и што је у истој свесци на стр. 376. написао: Моћатес! 1;ги§' Лет бШШаћег уоп бзагиећап, Ает иептскеп Кдпгдваоћп 8гшап аи! е1;с. то је Хамер оставио неисправљено те и у X. свесци нише на сгр. 666.: „Ез Ипс1е1; 81сћ ке1п \У1(1ег8ргасћ 2ЛУ18сћеп <1еп с1ге1 81е11еп 8. 205., 366. и 376., т<1ет уоп уег8сћ1е<1епе11 Регзопеи сНе В,ес1е 181;: аи! <1ег ег81;еи 8е1(;е уоп 818тап ос1ег бсћшпап, <1ет Неггп <1ег Ви1§-агеу, аи[ (1ег шеИеп ипА АгШеп ђоп А1ехап<1ег 8гшап, Ает 8оћпе (1ез негтасћеп Копгдз 1лш(г е1с. Но тај потурчењак Александар Шишмановић није био сип српсјсог кнеза Лазара, већ Шишмана, последњег цара бугарскога, и за тога сина Шишмановог Александра удао је кнез Лазар, као што Нешрије на приведеном месгу тврди, једну од својих кћери, и по томе би Александар Шишманић био зет а не син кнезу Лазару. Но можемо ли се ми ослонити на турског повесника Нешрију и држећи се њега рећи, да кнез Лазар није удао кћер своју — рецимо Деспину за цара Шишмана, сина Александра цара, већ за сина Шишмановог а уиука Александровог, Александра, који је донао ропства турског па се и потурчио? Но било онако, као што Лаоник пише, или овако, као што Нешрије тврди, ми ипак не знамо, како се звала та кћи Лазарева, и ако се она, као што Орбин мисли, звала Деспина, то нема Орбин право пишући, да се она преудала за ђурђа Балшића, јер се Балшићева љуба звала Јелена а не Деспина. Лукаревић опет не зна и не помиње ђурђа Срацимировог Балшића као зета Лазаревог, већ на трећем месту помиње Николу Горјанскога, угарског налатина и поткраља сремског (ујсеге <Н 8шшо) — а жени њего-