Stražilovo

Б р . 13.

СТРАЖИЛОВО

203

Кобилић или новије Обилић и да ли треба писати Хребељановић или Гребељановић или Грбљановић; и најпосле, пиши и доказуј ти, колико ти је год воља, да војводи Влатку не приличи и не припада презиме Хранић, да су Милоша од краја XV. па до половине прошлога века сви без разлике и без изузетка називали Кобилићем или Кобиловићем, и да „Грбљановић" не ваља, опет ће зато и одсада бити доста њих, који ће Влатка звати Хранићем, а кнеза Лазара Грбљановићем, или. мозкда још правије ИванишевнАем, пошто је г. Иван Павловић Јабланић покушао доказати, да је отад кнеза Лазара био деспот Иваниш а не негдашњи логотет цара Степана, ГТрибац Хребељановић; и Милош — та Милош био и остаје Милош — ОбилиИ за навек! „ нашто тај диван?!" Нашто ? Да су извори, на којима почива тврдња наших уважених писаца, да је у боју на Косову био и Влатко Вуковић, босански војвода, сигурнији и солиднији, него што су, био бих се просто позвао на те солидније изворе и одмах прешао или ушао нод кнежев шатор, на пољу Косову разапет, а овако се морало и извијати и успијати, и мазати и замазивати и срдито потрзавати она ситница, и с четвртог прећи на десето, а све то само зато, да се чини говор и да се не каже, да се нешто без сваког даљег говора и приговора узело и за истинити факат признало. јер су за истинитост тога нодатка толики наши аукторитативни писци добри стали па ту њиховим ауторитетом застрту и подупрту тврдњу и немачки писци усвојили. Ето зато тај диван! А сад „ајдмо, ајдмо да се боримо" ! Не, не! Не да се боримо, јер што се бар мене тиче, морам истину казати и признати, да нисам за борбу, а теби, српски сине, теби је отворено поље широко, на ако имаш духа, ако није изумр'о дух старих твојих нредака и оних старих мејданџија, трчи и зној се ; крши копља и циљај; бори се и подвизавај на том пољу широком; ти се нодвизавај а мене, мене стара и невољна, „који већ није ни за што", пусти, да се мало обазрем на Косовом пољу а у српском стану те да видим, ко се од Србаља, несумњивих Срба нашао, ко се убојао клетве свога господара, кнеза Лазара, убојао и дошао на поље Косово? „Где год бејаше још слободних Срба —■ тако ти прича Станоје, брат Јована Бошковића, у IV. слици из српске историје, Београд 1882. — где год бејаше слободних Срба, сви се стекоше на Косово. Ту су ти Мачвани, Сремци и Славонци; ту Браничевци, Гесавци, Иишављани и Рашчани; ту Жупљани, Црногорци из Србије и Старовлашани; ту поносни Бошњаци са Хумљанима и Војводинцима светога Саве.

Ту се чекају славни Зећани, са равнице и са Црне Горе, -са својим храбрим Приморцима. Ту се виде и сами Власи (Румуни), где сриској браЛи аритекоше у иомоЛ, као суседи и једноверци. „Војводама ни броја се не зна. Ту ти је" — но да на час, станемо ту и да се још једанпут обазремо и разрачунамо, и да видимо, кога треба избрисати из тога списка. Но ти то већ знаш, читаоче, и ја нећу да понављам оно, што сам већ рекао. Зато хајде даље и уђимо иод шатор кнеза Лазара. „Војводама —■ продужује Станоје — ни броја се не зна. Ту ти је под шатором Лазар са Вуком и Милошем, ту Твртко Восански, ту иривидно Иван КастриотиА Албански („ђурађ Зећанин — каже Станоје мало ниже у истој слици — још је на путу, али се за Косово већ задоцнио. Његово место испунило је народно памћење Иваном Кастриотићем, Албанским, оцем гласовитога ђурђа Кастриотића („Скендер-бега") ту бановиЛ Страхиња, ту Милан и Иван, ту Југ и ■ТуговиЛи, и остали, што „војничке вијећају зборе". „Југу и Југовићима" — посветио је Станоје особиту слику (сл. III.) а говори о њима у У. слици. Осим поменутих већ српских војвода спомиње се на стр. 1]5. још војвода Мусић. Историја не зна за Југ-Богдана и за Југовиће, и не зна, да је тај Југ Богдан таст био а Југовићи да су гауре биле кнезу Лазару, она нигата не зна ни за Страхињу кнеза или бана; или Бановића Страхињу и да је тај бановић Страхиња иашеног био кнезу Лазару, и напослетку не зна она ни за Ивана нити пак за Милана и да су обојица с Милошем отишла у турски табор и тамо пре Милоша ногинула. За све те и за све то не зна историја, то јест наши старији повесни извори и историјски споменици па пи Орбин ни Лукаревић иишта не знају: за њих само иесме и ириче народне и оне по песмама и причама тим око половине прошлога века склопљене иросте и у родослов увригтене иовести знају. У повести, у правој повести дакле о боју на Косову не може бити говора ни о Југу и Југовићима, ни о Страхињ-бану нити о Милану Топличанину и Ивану Косанчићу илити Косајчићу. — А о вечери кнежевој ? Та вечеру ту помиње не само Орбин већ и стотину година старији од Орбина интерирет Дучин и Дубровчанин Цревић (Ти1>его) — „бит ће дакле, — као што лепо изводи г. А. Павић 1. с. стр. 41. — вечера та историјски фактум". А кад је то историјски факат, то богме и у правој повести о боју на Косову мора бити говора о њему. Добро! И ком је баш толико стало до вечере, нека говори и нек пише о тој вечери, али шта ће јадан да каже и да прича о тој кнежевој вечери у очи Видова дне, кад не сме поменути ни „таста кнежевога, старог Југ Богдана"