Stražilovo

194

че о сваком увек најпре само добро мислио, нређе сада у гнушање. Ујакова кућа поста му тесна, мрачна, гадна. Нема му у њој станка. Хајде на поље, . . . у воћњак, . . . у гору, . . . ма куд, . . . само да се не састане више ни с ким од њих! Па у јутру, чим свапе, бежи из тога понора, где све заудара подлошћу и нитковством! . . . Дивна летња ноћ с месечином повила земљу као мати чедо своје у меке чисте повоје, као мати, која једнаком љубављу милује свако своје дете, простирући меке рубине исто тако и под онога, који јој пеленом загрчава сваку кап млека, којим га је одојила, као и под онога, који јој сваку сузу, тто је негда над њим нејачким пред Богом исплакала, бисером благодарности исплаћује. И у том богоданом изобиљу, што га је иначе напајало новим животом, осећа се сада Бранко ташт. У тој дивној Фрушкој Гори, за којом је толико чезнуо, као за својом колевком, осетио се туђ, самохран. „Тама за мном, тама преда мноме. а највећа у срдашцу моме", завапио је негда његов велики имењак. Туга се нека стисла у његовим грудима. Тама нека као да хоће да му помрча светлосг необичне љубави, што је носаше увек у срцу нрема свакоме, с којом свагда беше готов да обгрли цео свет. Него у тој тами сукну једна варница, која му је увек у срећним часовима сијала као сунце, а у овакима му свакад била звезда, која му је јасно показивала пут и светлила му, да не залута. Већ да му увређена љубав и преварена вера у поштење с болом врисне: „Од кад те, мајко, нисам видео, ја јоште добра нисам видео!" — а у исти мах падоше му на ум њене, материне речи: „Цео је живот школа." И срце му заигра утешено, да још има неко, у коме се никад преварити не ће, који га сваком речју својом учи, да у свету има љубави, него је треба заслужити, који сваким чином својим доказује, да ипак има и једна љубав, која не тражи заслуга, па је равна само оној, што је постала с Богом и нестаће је с њим, што, дакле, нити има почетка, нити ће имати свршетка, а то је мати и материнска љубав. Сад му тек изађе пред очи њен лик, кад оно пре краткога времена сврну к њој, путујући ујаку у Брајковац; сад тек разумеде њену притајану тугу, што неје она та, којој њен син након три године жури у походе, него јој тек уз пут сврће као познанику каквом. И срце му гракну од неке милине, кад помисли, како ће му се добра, душа опет обрадовати, кад јој сутра оде. У том се врати натраг у село. Та последња добра мисао, што му паде на ум, а нуз то и мирисни фрушкогорски ваздух красне летње

Б р . 13.

ноћи учинише на Бранка таки утицај, да се осети лаган, „као да се на ново родио." Опет му мио цео свет. „Та, живот је овај тако сладак! Толико се прилика даје човеку, да га воли. И људи . . . па ни опи несу тако рђави, као што се чини! Какав си ти, онаки ти се чини цео свет . . . Сиромах поп Стеван! Неје ни то рђав човек! Пре га треба жалити него осуђивати. Понда госпођа Рашићка?! Боже мој, и она је мати. Само у доброј намери моглаје доћи на таку мисао. да уда своју кћер за њега. За цело мисли, да би је тако усрећила. А оно девојче, збиља, и треба да се усрећи. Душа је њена чист још неисписан лисг беле хартије. Ваљан, поштен човек може по том листу исписати најлепшу песму, што је човек уме замислити. За што да не буде срећна?" Понда му се мисао понесе за Даринком. Усамљеном, као што беше, даде му се широко поље, да их обадве, Јелену и Даринку, испоређује и пресу^ује, пред самим собом. Колико би да је непристран, некако му вага судилачка и нехотице све већма претезке на Даринчину страну. Бадава, срце само тоне на ту страну, па му вуче и душу и мисао за Даринком. Јелена живахна, разговорна, искрена и страсна; Даринка тиха, озбиљна, безазлена и разборита. Као девојка можда ће се многоме пре допасти Јелена; али Даринка је врсна усрећити тек као жена, као мати. Дође му и ујакова реч на намет: „Ваљ'да не мислиш, да ћеш вечито ђаковати." Да! Понда треба помишљати и на своју кућу, на своје огњиште, на своју породичну срећу. ТСад је човек срећан, мили му се посао, којега се подухвати. Одушевљеније прихваћа борбу у друштву за срећу другога, снажније се одупире разним неудаћама, кад има своје гнездо, кад има макар само један кутак свој, за који сме рећи: „Ово је моја слобоштина; ово је моја срећа! Оваки хоћу да је цео свет." Па у том снивању о породичној срећи, о раду, о борби и заборавио, што рекао ујаку: „Поштен човек треба најпре да. се побрине, како ће издржавати своју породицу." И толико се занео, помишљајући на Даринку, да, блажен, у мало гласно не кличе: „Мати, твој лептир је нашао свој цвет.".. . Из села, а беше све ближе селу, допираше до њега необичан лавеж паса. Еао да се сви пси у Брајковцу побунили противу месеца, па из свега гласа протестују, што он тако на тенане „плови по небесном мору", да му они не могу ништа. А месецу ни бригеша. Чисто не да гледати .у себе, како је сјајан. Округао као похођанска погача, нарастао као мобарска гибаница, а пун заливен као божићна, чесница. Неје чудо, ако би гладни Брајковачки пси да га загризу. Али овај пут им неје жао на месец. Друго се нешто

СТРАЖИЛОВО