Stražilovo

198

СТРАЖИЛОВО

Б р. 13.

на девојачки свет, који је тако пун дражи и о ком се пева у песмама тако мило и тако идеално ? . . . Како је из дана у дан усгајала зором а последња у делој кући легала, без ивакве забаве, која добу јој приличи, без потребнога одмора, без признања и без и једне лепе речи, која би је охрабрила, можда би и подлегла, — али јој снагу одржава само помисао на младог господина. Он је, до душе, као обично замишљен, па се мало осврће на свет, али како Катица безазлено у души својој мисли, тим вигае на садржај својих књига, но ипак зна поред све своје сањарије, да сад брижљиво, верно око бди над његовим иотребама. Како је ћуталица и непријатељ свију фраза, то уме своје задовољство да покаже девојци на дирљивији начин. Казао је својој мајци са свим просто, да ће само ону каву пити, коју Катица скува; да ће само оно рубље носити, које она сашије. Његову лампу уме само она упалити, са писаћег му стола само она прашину убрисати, а огрлице, које она није шила, а то је он за чудо познао, — пошље ражљућеној саветниковици натраг. — Па зар може Катица тражити веће награде? Једва је после дужег времена опазила, да је поред свег тог задовољства тек каткад погледа и да је није никад ословио осим из потребе. Тада мисли у својој безазлености, да се млади господин према њој и не може друкчије понашати. — Премда од посла уморена и са свим клонула од умора, ипак иде увек с веселим лицем у свој вајатић. Приступила би свом уском прозорчићу, где стоји неколико лонаца скоро увехла цвећа, па је с тога из собе госпође саветниковице и изнесено, што му је доба цветању и лепоти прошло, а сад без сунца и без ваздуха истерало неколико закашњених увојака, као из благодарности према милосрдној вртарици. Посљедњи посао јој је, да га залије па кад му миомир омирише, гледа на небо, у ком се сија тисућ светова, а у томе понавља полугласно речи младог господина: „Врло сте добри, Катице!" — „Вашом сам вештином изненађен!" — „Како сте услужни!" — „Заиста сте и сувише добри!" — А тада у том ноћном мирном часу нема, ваљда, под тим алемовим звездама већег задовољства, веће среће него у том мирном и скромном срцу њену! — Катица не може дуго да у небо гледа, а да се не сети младога госнодина. Понда гледа дуго и дуго на звездано небо, па се сећа, како јој је дојкиња причала, да сваки човек на свету има на небу своју звезду, која се онда роди, кад и човек, па се угаси, кад он умре. Тако јој падне на ум, да међу звездама потражи звезду младога господина. То не може никоја друга бити, него она тамо нај-

сјајнија, најсветлија! — Као што је она надсветлила све остале звезде својим сјајем, тако је баш надмашио и он све остале људе ленотом и добротом. Сјаји баш тако као и његове очи, само с том разликом, гато пред његовим погледом мора одмах да спусти очи доле, а на његову звезду сме и може дуго да гледа, док јој очи не засузе. Из почетка морала је ту звезду увек по ново тражити, — иа небу је и неколико других њој сличних, и агсо ни једна од њих није тако светла; али за неколико дана нагала би је увек пре свију осталих. И звезда као да је њу познала. Из почетка је Катицу поздрављала погледом; али гато дуже, тим се боље упознала с њом, па се најпосле разговарала са звездом младога господина, као да би он то сам био — само гато се пред звездом није стидела, као пред њим, и што пред њом није имала никакве тајне, а нред младим господином, — Боже мој! Пред њим се не усуди ни уста да отвори .... Госпођа саветниковица поред свог иметка ни о чем другом радије не нремишља, него како би своје дохотке увећала. Дуго је размигаљала, док јој није пало на ум да сагради павиљон на крају свог пространог врта, који се пружа чак до градских зидова, па онда ту зграду да да под најам. Врт ће остати и поред свега тога још досга велигс, не ће му то нигата наудити; а њеној угодности не ће сметати то, гато ће укућани пролазити кроз кућу јој на улицу. Саветниковица је добро смислила; због нојетичног положаја куће усред цветна врта јавило се много људи, који су јој нудили грдну станарину. Али је ћудљива госпа бирала; имала је сваком негато да замери, нико јој није био по- вољи, одбијала је једног но једног разним и увек са свим безразложним изговорима, па већ је изгледало, да ће остати леии јој летњиковац празан. Тада се јави нов потражилац. Био је то стари барон II.; рече, да је дошао наговорен од своје кћерке, која је романтичном зградом очарана, да ју узме под најам. Премда је барон, немајући велика имања, за четвртину мање нудио пего остали, ипак му саветниковица изда стан одмах и с највећом готовошћу. Становати са племићем, тако рећи, под једним кровом, састајати се с његовом породицом, увеџбати се у аристократским манирима, — све ју је то већма мамило него неколико форината више на годину. Господина барона примила је саветниковица с обећањем, да ће према њему имати обзира; а кад је он казао, да са кћерком Алмом врло прост живот провађа, умолила га је врло лепо, да јој изволи госпођицу што нре нриказати, како би ју могла са високим друштвом упознати.