Stražilovo

200

чисто млађа од саме охолос.ти. Та, није то шала: имати тако лепу пратилицу, што јој појава оставља дубоке утиске у вишим круговима. Са свим заборавила, да не сме због своје мигрене у вече дражити живада, да би јој сад Едмунд опет могао, кад би хтео и имао времена, иребацити дневне шетње, које се настављају далеко после поноћи. Али он се задуби

сад још чешће и дуже у своје миле кљиге. Само Катица врло често опази на своје велико чудо, да књигу држи или натрашке или да гледа по читаве сахате на једну и исту страну. Опет сама себе пита, осрамоћена својом све већом радозналошћу, да ли је и млади господин познао, да је то баш Алма, о којој песници певају? (Наставиће се.)

аплакала, руку дала, Г *|рЗлатан прстен дала свој; а Ја нримио, пољубио, Бануо у свет.

Д А Р. (НАРЦИСА ЖМИХОВСКЛ.) Сузу дала, руку дала, Златан прстен дала свој, Па иут цео, где бих хтео, Тако мален дар.

Како бахнух, не узданух, Јер свет беше тако леп, Дивно с-вуди, цвеће, љуци, Дани млађани. Брао сам, ох! Љубио сам, Говорио себи сам: Ту куд кренеш, оком гленеш, Среће, блага тма. Цвети мире, руке шире Браћа мени ода свуд, Онде она, даде ббна Само сузицу.

И то рекох, па потекох Даље, даље у тај свет; Дође доба, ја до гроба Дођох немоћан. Гледам јаву, сагнем главу, Тражим цвећа — свело већ, Тражим људВ, заман труди, Нема ништа сад. Од обиља ваја, миља, Само њена суза још Ах! и оста, тај што доста', Златан прстен њен. С иољског 1'ајко.

0 КНЕ8У ЛАЗАРУ. РАСПРАВЉА И. РУКАРАЦ. (Насгавак.)

Но ко каже и где пише то? И да ти не кажем, знам, да ћеш и сам, читаоче драги, из стопа одговорити: Орбин! Тако је, погодио си, — и ко би могао други бити, већ Орбин или Мавро Орбин, ком и онако већ толико имаш да благодариш, што знаш, да је Вукашин убио цара Уроша, да је Милош Кобилић био зет кнеза Лазара и да се љуба његова звала Вукосава, и да је Вукосаву ударила старија сестра Мара Вуковица по образу и да је Вук подговорио но о том Вуку на послетку, а овде се има да констатује, шта је све казао и записао тај велики Дубровачки Словињанин, тај Орбин, и да без. његове повести словенскога царства много штошта не би знао, Србине и српски сине, што сад знаш. И још нешто да ти кажем — а то, што ћу ти сад каЗати, то добро утуби и паметуј, Србине и српски

сине! Знај дакле и паметуј, да без Орбина и те његове повести не би славио ни прославио ни тристагодишњицу Ивана Гундулића ни стогодишњицу фра-Андрије Качића — или двестагодишњицу, ако си пропустио прославити стогодишњицу његову. Благо теби, благо ли мајци твојој, Србине и српски сине, што си тако свестан, те славиш и преслављујеш тристагодишњицу Ивана Гундулића и што си вољан да прославиш и двестагодишњицу фра-Андрије Качића, који сложи „Угодни разговор народа словинскога" и који ти у том угодном разговору запева ону „писму од четири света имењака", од којих „Четврти је ружа ивабрана „Од колина Неманић Стипана, „Словинскога краља и цесара, , Од источни страна господара, „По имену калуђере Сава, „Круна, дика, поштење и слава