Stražilovo

гтрдашво 1АВАВУ, ШПШУ Ш ЕЊШЖШВ ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 14.

У НОВОМ САДУ 7. АПРИЛА 1888.

ГОД, IV.

У С П 0 I, ПРВЕ приказано н,

нег се с поља беше диг'о, Свуд је само цветак био; А ветар је лепи мирис И у варош доносио. Сељанке су долазиле С корпицама пуним цвећа, Да свак знаде, да свак купи Ирве знаке премалећа. А учитељ, старац седи, Једног јутра вес'о дође, Па нас сретне у ред стави И у поље с нама пође. Раван пукла на широко А по њојзи трава буја, А по трави шарен цветак Па га ветар све лелуја. II о пољани стадо ходи Па блејећи траву пасе, А у лугу скривен славуј Удешава своје гласе. Учитељ је дирнут стај'о Па о богу зборит узе, А у оку обасјаном Заблисташе две-три сузе. Слушах њега, гледах земљу И небески ваздух плави А у мени узбуђеном Тад се прва песма јави. Настадоше свети дани, Оживеше наде миле, Србин хтеде да се дигне И над сенком турске силе. Србин беше мушки прег'о, Да му име чисто сине; Србин беше рат повео, Да последњи оков скине.

М Е Н Е. ПЕОМЕ. , в. ђориву. Пуњене су бојне пушке, Оштрени су јатагани, Плакали су родитељи Остављени, самохрани. Невесте су, пратећ' војне, С тешким срцем сузе лиле, И сеје су милу браћу Сузне у бој отправиле. Трубила је труба звучна, Лупао ја добош јасни, Војници су одлазили Чили, млади, витки, красни. Све се листом беше дигло, Да их српском жељом здрави У мом срцу узбуђеном Тад се друга песма јави. Опростих се са детињством, И у младост сретан ступих, Ал не бејах рек'о : збогом ! Изрезаној школској клуни. Свакога сам божјег дана Пун раздраге школи иш'о, Па бих често и понајлак На далеко заобиш'о; Јер већ беше чудна жеља У младоме срцу моме У њему је била жеља: Да се путем сретнем с њоме. И сретох је и гледах је А и она гледа мене, Али очи земљи спусти А у лицу порумене. Стидљиво ми поздрав прими Па у други сокак сави А у моме срцу врелом Трећи пут се песма јави.