Stražilovo

396

СТРАЖИЛОВО

Б р . 25

изравнали, те да сад његови потомди немају удела. Међу тим у ствари то не беше. — Год. 1578. спомињу се ове војводе као лоседници добара у Скоку: Радослав и Ракета Ђакоги, Павле и Марко ВранковиЦ, ђорђе и Јован СладовиЛ, Микула РатковиИ, Раде и Радован Алексић, и Петар ВукмириЛ. Да не би било какве распре, све земљиште је било измерено и свакој породици по један део поклоњен. Но до распре је опет дошло и то прво кад су Дојчгини а после опет Алексићи изумрли. Родбина је вукла на једну страну, а други опет на другу страну. Но и ако женско чељаде не мога добити наследства, то је ипак Иван ЈурашиновиИ као шур Алексића бранио право своје жеие. И заиста он је н добио добро Алексића. То после није било право Михајлу СладовиЛу, те је било распре између њега и Јурашиновића. Како је касније цела та ствар испала, не зна се, јер нема сигурних података. Место Скок постало је од „ТЈ88§о§-§;еп Но{'." При крају XVI. ■века опала је српска насеобина овде са свим. У новије време се опазило, да се људи у том крају некако разликују од других около. Приметило се, као да је ту неко особито племе. Даворин Трстењак пише једном проф. Видерману: Кад сам у септ. 1844. год. добио место за капетана у Шлајницу код Марбурга, носећивао сам болеснике у оближњим местима. Ту ми је одмах упало у очи место Скоке и Добровци. Тип лица је некако друкчији, него што је код брдских становника, који се зову „Роћогш". Стас је у истих више витак; коса црнкаста. Кад сам чуо за имена: Радонић, Марковић, Миловчић, одмах ми дошло на памет, да су то старе српске насеобине. А село Добровци ме опоменуше на задруге па југу. Скок сам одмах помислио, да је постало од „ХЈзкокеп." — Тако се исто изражавали и други писци. И ако је она прва српска насеобина овде опала и ако даље немамо сигурних података, да се Срби и касније овде насељавали, то видимо у њима ипак некадање Србе, који се пре или после ту иаселили. Поред свег тога, што се морали мешати са другим становницима, опет се одржао онај сриски тии. Српских имена и назива се и по другим местима налази, што сведочи, да су Срби онда доста раширени били и да се тамо населили на своју руку, а да је когод водио рачуна о њима. IV. Насеобина у Ко^е18-у. И ова колонија српска није трајала дуго; а и онако је била мала. Кад већ у Скоку не беше довољно места, те се неки потужише, да од оно мало земљишта не могу њих толико живети, пошљу онда више њих молбу на краља, да им се дозволи, да се могу у Ко§е18-у настанити. Потписани беху : Ратко НоваковиИ, ђорђе Сла-

довиЛ, Микула АлексиЛ, Радослав МислиновиЛ, Ратко Мали и др. Али та молба не буде примљена. И други пут, кад је молба поновљена била, није била примљена. Тако насе^бина на овом земљишту не могаше доћи до већег значаја. V. Насеобина у 1Љршовици. Овде су Ускоци највише на заузимање главног заповедника Унгнада насељени, као што су и сами тврдили. А земљу су добили тако, да не морају плаћати порез и ићи на роботу. За то се и противили, кад су их хтели приморати, да плаћају порез. Они су, рекоше, „гхМегНсће Теи1;е сНе 81сћ 1лзћег пи! Баг81гескш1§' јћгев ТеЉев, Сги1е8 ит1 Б1и1е8 лтаскег §'ећаћеп !ћг Т|е1з1;а§' тсег шк бсћутсг! ипг! 8р1е88, Лепп 1111! с1ег Наиеп итћ§ап^еп." Они су, веле, доста хришћанству нослужили и за награду су добили, да се ту могу настанити. А то им је и краљ Фердинанд дозволио још док су у својој отаџбини били. Међу тим они су и за то тужени, да нападају на путнике и да узнемирују друге људе у селу. Но све ово није се могло као што треба доказати. Шта вишеони су ту још заштићавани били. Тако је 3. нов. 1559 год. добио арибег Ратко Добрињак писмо од Фердинанда, којим му се штити његов посед у Шершовици, да може он и његови мушки потомци исти без роботе и нореза улшвати, али у случају великог рата или кад би сам краљ пошао, имао би дати три „§егт§е РГаго!:." т. ј. три лака коњаника. Око год. 1580. изгледа да Срба овде није било више; или ако је и било, то су иојединци, који се сами овде доселили. VI. Насеобина у КсНвсћ-у. Оаде се доселио прво во.јвода Радослав Бакош и брат му Ракета. 0 целој насеобини мало се зна. Радослав је дошао са тамошњим парохом у сукоб; шта је после било, није познато. Осим оних насеобина, о којимасеиз исгориских докумената знаде, треба рачунати амо и оне досељенике, који се амо у исто време (XVI. в.) а можда и пре доселили, и о којима у званичним пописима нема помена. Ту спадају они, чији потомци и данас носе српско име и који међу сталне седиоце тих крајева спадају. Осим тих могу се амо рачунати и они, који носе име земље, од куд су дошли. Професор др. Бидерман дао је себи доста труда и покупио је сва така имена у котару у Петави, Фридави, Рожичу и др. Шта вшне изнаша и број, колко се где и каквих српских имена налази. За нас, држим, није нужно набрајати сва та имена; доста је кад знамо, где је тих насеобина српских највише било и где се та имена и данас налазе. Многи од оних, који се амо доселише, оставише своју стару веру и примише католичку. А та је после помогла, да су неки подигнути у племство; као