Stražilovo

516

Б р . 33.

Однесох ја њој. Али ни да погледа на оно. Само рече: — Остав' иа астал. Тај дан оста, где га ја осгавих. Ни да га одви, Ии сутра дан није. Ни нрекосутра. После, видим, нема га онамо. Како ја знам, морао је мајстор то где год склонити. Он се лепо искида. Зар му је и било лако поред мртвог сгвора живити? Па још све чини, а она, к'о с неке висине да га гледа. »Биће и томе крај,« мислим ја, »охладниће злоћа.« Ал онаке жене мани! Не понушта ништа од јогунсгва, ни колико црно испод нокта. Па још стаде и да га мучи. Ако стане нред дућан, стоји по нола дана и како који момак ил млађи човек паиђе, а она за њим очима, док може да га види. И док тако гледа, све се онако осмешкује, к'о што само она уме. Сам пркос! А мајстор је види, шта чини (и она види, да је он гледа), па чим она пође очима за ким, а он зубе о зубе, к'о да шећер гризе. Ил уздане и силно и тешко, да би потресао свакога, у коме је човечија крв; ал она, к'о онај наковањ. И већ кад му крв ускипи, а он ће јој рећи, кол'ко муку да растера: — Ти стојиш ту? Она ни главом да обрне. Заниљила у комшински оџак, а, к'о да јој залогај у устима, једва му одговори: — Стојим. — Што не седиш? — Свеједно. Он одману руком, к'о да нешто од себе гони, па ће опет: — Би ли седила? —- Свеједно. — Да донесе дете столицу? — Нека . . . свеједно. Одбије се и он. Па кад дограби чекић, мислиш, сплинуће се гвожђе! Тако траја међу њима по задуже. Он се врте око ње и лепим и ружним, а она ни милом да приђе. Па, рекао бих, да га и омрзе. Знаш већ, кад кој' према кому охладни, што дуже бива, све га већма не мари Неки пут гледам је, како гледа мајстора. Оне очи, лице, поглед . . . све вели: мрзим те. Да му се може десити, што му она, жели, не би му било добро. Ни у чем да -се види, ако не друго, оно бар хвалу: рани је, поји, одева . . . све је то његов труд и његов зној. Јок! К'о да то мора бити!

4 '. ; * ' . Иред светом се и крила. Чуо сам је, где каже: »Мој Милета ово ил оно«; ил: »Знам ја за то, ал Милета то не мари, а и мени није право, што он не гледа.« Види, ваљаде, шга чини, па би да пред светом забашури. Истина је, што кажу: у детета је меко срце. Ал би мога мајстора жалио свако, не само ја. Попустио човек и у погледу и у свему. Рад ради за лебац. Мрк му поглед, а и на души му, бој се, није светлије. Није к'о пре весео и разбибрига. Сад по некад у раду, видиш га, држи алат, па се загледао у тнта било, а знам, где су му мисли. Пре сам чуо да уздане, кад му зној додија, а сад уздах, к'о нре смеј. И онако за друго се занемарио. Гар је у дућану . . . да бо'ме, сам ћумур. Ако се човек не пере, оно к'о из оџака да изађе. Пре се држао, к'о да памуком ради, а сад тек колико да се блато не запече. И . . . ко зна од куда му је то. Некад му се урежу бразде од ока ка носу, као да су му сузе текле. А још му очи пуне неке туге и тако жалостивне . . . тако жалостивне . . . жива жалост. Док траја та, да речем, тишина, и би како би. Бар свет не завуче прсте у њихову кућу. Ал се и то ускомеша. Ево како: У нашем сокаку седео је неки Пера Думадић. Бог би га знао, шта је био по занату. Ја га не видох, да шта било ради. Опо имао је он к'о неки дућан, ал то колико да га не хапсе. Тај му дућанчић, да се човек добро искорачи, на би ногом од зида до зида, а још и то празно. Сав, да се каже, еспап, да му ко покупи, могао би стрпати у једну врећу Па лудоглав, и за то му требао шегрт —■ узео и он .једно дете, да му помаже. Причали су, да има неку богату својту и да му она мало подмиче, а он по својој заради ни соли не би имао купити. Ако га ко и види у дућану, ретко кад да није на огледалу. То му огледало и захватило читаву страну. Па још под огледалом нрикачио нолицу и по њој поређао неке кутије и чанчиће . . . корсем миришљаве масти. Па сила четака и још којечега — што већ иде уз то. Досадило би се човеку онолико гледати и у што паметно, кол'ко се он огледа. И кад натрпа оне машчине и смрдљак на себе, дође, славе ми, к'о иокис'о пет'о. Па још извуче малко мараму, да се крај види. Узме неку црну