Stražilovo

Б р . 34.

531

И то прође. Еако мајстор преста да ноћу кога очекује, то се и ми одбисмо од стражарења. И да се он од онда не промени, могло би се рећи: није пичег ни било. Ал' он од онда загрде у свему. Дође к'о пропао човек. И држање и ход и поглед и . . . ам све . . . све му пође наопако ! Па се још озли ! Еуче, маче, пиле туче, чим довати. Све бега од њега, к'о од распуштена детета. Па још за то и рећи и не рећи: ово оно. Животиња је. Ал' и нас много не припази. Крив му калфа један, крив други. Дрекну једном. на мене — ни за шта. Сиротом Љуби звизну шамар, што му не знам није купио дувана, а није га ии слао. »Буди Бог с нама!« пгго рекао мој деда Стојко. Ил' ако није такав, а он се опет растужио до плача. А газдарица, славе ми, ако у злу може ко бити јунак, баш је била. Знаш лед! а у једну руку, а у другу: лед, лед. Тако она! Лепим пе ваља, ружним исто! И пусто ил' се чим дотера ил' јој даде неки ђаво, сваким даном све лепша. Све, што јој погледаш, к'о да каже: лепа сам. Попунила се, па обелела, па . . . вила горска! То ти је. Онај врат и грло, па рамена, па недра, море заврте главу у човека, па да је он не знам ко. Јес' славе ми! Зар да она пружи руку и да коме каже: наслон' главу, да се небеса стоваре, не би јаукнуо, па био он, шта био. И та сила женска, свим, што се може рећи, вели мом мајстору: мрзим те. А још га лаж вара, његова је. * * * Постадох и ја калфа. К'о да сам пола света добио! Оне ћу се радости сећати за живота. Једне ноћи, ја — к'о свој човек, изашао мало да прогостим своје другоЂе. Кад се повратих, поноћ превалила. Месец задњом половином осветлио, и доњи му рог над Мићиним оџаком. Како наша стаја дошла прам месеца, пала тама до пола наше авлије. Где се светлост домашила, дошло обасјано, као огледало према тамном зиду. Да човек добро загледа, могао би и у тамнини назрет', ако би кога било. Како нисам навикао на пиће, једва сам чекао да прилегнем. Баш да притворим врата од собе, кад чух, где неко горе шапуће. Запиљех очима на више. Видех двоје под багреном. Стегох дах, да ми не смета, и отворих уста, да би боље чуо. Иерин глас. И с њим газдарица. Оде свет наопако!

Једва се речи добаце до мене. И што чух, готово није за казивање. — Зар те бије, вели Пера, тебе — па се наже њој. Ја тренух очима. Куд јој је образ ! — Да сам му ја био, не би му га мајки . . . а баш велиш, ногом хтеде . . . Јабучицу бих му извадио. Баш да га се отресемо. А? — Како ћу, кад сам се венчала? -— Сириџиком. — Иди, Перо, не ћу то да чујем. — А ти беж' са мном. — Куда ћемо? — Широк је . . . У то, к'о с дрвета да паде, нађе се међу њима мајстор. И како дође, већ докопао руком Перу за врат. Онај зајаука. А газдарица ни да се маче. — Зар тако чуваш образ мојој кући? цикну мајстор — Тако! каже опа. — А твоје име ? — Немам га! — А ја? — Мрзим те. Он одману шуваком онако од лакта до шаке, те њу преко груди, да се она забатрга, мал' да падне. — А ти, кукавицо ? У Пере мора да дупта запела у носу, а страх га пресекао, те закрешта к'о креја: — Она ме звала . .. нисам ја хтео. . . — ћут, гаду! Ви'ш ово! — па му показа песницу. Ту ти је гроб! Рећи тако и јуначнијем човеку, па му ноге заклецају, а она слаботиња залелека: — Немој по Богу . . . немој, Милета, среће ти . . — ћут ! цикну мајстор, каква срећа? По њој бих те задавио. Где си, смрти, где си, мајко!.. Чуј, гато ћу рећи. Чуј, не чуо имена Бож'јег... Чуј, да заглувиш. Ја сам ову моју жену волео, к'о своја два ока . . . Волео сам је и волим је но себе. Шта ћу, кад ме она не мари! Не дам да јој и од кога буде криво . . . иа ни од мене. Што узех уз њу, даћу ти. Ја с њом више не могу нит хоћу . . . нит она хоће. Ал ово затуви. Чуј, по сто пута ти велим: Нек она од тебе јаукне, ти се не пииги у живе. Док сам ја жив, бранићу је и туђу. Нек се она потужи, осушила ми се ова рука, Бог дао, ако те не заклала. Тако ми ње, убићу те! . . . Од овог је часа твоја, а ја ћу наћи пута и начина, да