Stražilovo

Б р . 37.

СТРАЖИЛОВО

579

љубе; љубљах јој стас, љубљах јој очи, сваки прамен косе, звук гласа; љубљах сваку њену хаљину, ваздух, који дисаше, а та ме љубав скроз прожимала и била не само у срцу, него у делом моме бићу: живљах само у њој и њоме, текла је у мени као крв, избијала из мене као топлота. Код других можда има још нешто поред љубави, мени беше део свет у њој, иза ње ништа. За свет бејах слеп, глув и глуп, јер ми разум и чула беху забављена само тим јединим осећањем. Осећах, да горим као запаљена бакља и да ме прождире тај нламен и да гинем и да умирем. Шта беше та љубав? Велики глас, велики вапај душе другој души: „моја обожавана, моја света, моја љубљена, чуј ме!" Сад више нисам питао, шта се збило, јер увидех, да Хања не одговара мени на ту срдачну молбу. Међу равнодушним људима, ходи човек, који жели љубави, као по шуми и виче и дозива као у шуми, чекајући, не ће ли му се одазвати симпатичан глас, елем још ни за то нисам питао, шта се збило, ,јер ми се на моју љубав и на узалудни мо.ј вапај одазваше два симпатична гласа: Селимов и Хањин! Дозиваху се узајамно гласом срдаца, дозиваху се на моју несрећу, не знајући ни сами за то. Једно другоме беху као шумски одјек и једно за другим иђаше, као што иде одјек за гласом. И шта могох ја учинити против те судбине, коју они могаху звати срећом — ја: несрећом? Шта сам могао учинити против тога поретка природиног, против те кобне логике ствари ? Како да задобијем срце Хањино, кад га нека неодољива снага навија на другу страну? Оделих се од друштва, па седох на баштенску клупу. а мисли ми шумљаху по глави, као јато преплашених птица. Обузе ме бес патње и очајања. Осећах, да сам, у сред родбине, међу милим и искреним срцима, ипак тако усамљен; цео свет ми дође тако пуст, сиротан, небо нада мном тако равнодушно на људску кривду, да и нехотице овлада у мени једна мисао над свима другима и заклони све и покри својим туробним миром. Име јој беше: смрт. А после: излазак из тога лавиринта и крај мукама и расплет читаве те тужне комедије и расцеп свију чворова, који ми ббно опасиваху душу, и отпочинак после мука; ах! онај отпочинак, којега бејах тако жељан: отпочинак таман, отпочинак ништавила, али тихи, вечити! Бејах као човек изнурен сузама, патњом и сном. Да ми је за'спати! заспати! мишљах у \:еби, по што по то, ма по цену живота. После опет из мирна, огромна, ведра неба, камо је давно одбегла моја детиња вера, долети још једна мисао као птица и спусти ми се на мозак. Мисао та беше у овим кратким речима:

А кад би ипак ? .. . Беше то ново врзино коло, у које ме утисну сила неумољиве судбине. Ох ! страшно сам патио, и оданде, из оближње алеје допираху ми веселе речи или тихи полуглаеи разговорна друштва, око мене мирисаше цвеће, по дрвећу цвркутаху птице, спремајући се на починак; надамном се простираше ведро небо, зажарено вечерњом румењу: све беше мирно, срећно, ја једини болан и стиснугих зуба, жељах умрети, у сред тога бујнога живота. Наједаред задрхтах: предамном зашушта женска хаљина. Погледах: беше госпођица Љоља. Беше некако мирна и пријетна, гледаше ме с учешћем, а можда и више него с учешћем. У вечерњем блеску и сенкама, што их бацаху дрвета, дође ми некако бледа: расплетени, зар случајно, перчини просули јој се низ плећа. У тај мах не осећах мржње према њој. Душо, једина милостива душо! — помислих — долазиш ли, да ме утешиш? — Господине Хенриче! ви сте некако тужни, да нисте ббии? — 0, јест госпођице! болан сам, — завапим узрујан и зграбивши јој руку, притискох је на своје врело чело, за тим је страсно пољубих и утекох. — Господине Хенриче? —• повиче за мном потихо. А у исти мах испадоше на скретњи од стазе Селим и Хања. Обоје видеше, шта је самном било: видеше, како пољубих и притискох на чело Љољину руку: видеше то обоје, па се насмешише и погледаше једно у друго, као да ће рећи: — Знамо, колико је сати. У то већ стиже и време, да се иде кући. Селимов пут одмах иза скретње завијаше на другу страну, ипак се бојах, да нас не ће пратити. Журно уседох на коња и заокупих гласно, да је већ доцкан, да је време да идемо и ми и Селим. На растанку ми госпођица Љоља за чудо топло стиште руку, ал' ја јој не одвратих и тако се кренусмо на пут. Селим одмах на скретњи нави, али први пут пољуби на растанку Хању у руку и Хања му то не брањаше. Престала ме већ забацивати. Беше и сувише мила и пријатна, те је заборавила све, што је било, али ја ту њену добру вољу тумачих, да не може бити горе. Госпођа д' Ив одмах после неколико минута задрема и стаде клањати на све стране. Погледах Хању; не спаваше; очи јој беху раширене и сјајне, као од среће. Није зар прекидала ћутања, беше очевидно и сувише забављена својим мислима. Истом близу куће