Stražilovo

Б р . 39.

СТРАЖИЛОВО

613

— Хања? Ни најмање. А то би тек било занимљиво! ЈГагао сам, као да сам се иајмио, ал мије ишло од руке боље, иего што сам се надао. — Онда је ваљда Љоља Устжицка? а? — Љоља је кокета! Оду већ досади. - Па кад не љубиш, кога се врага вучеш као новак после нрве веџбе? — Шта знам ја! Ништа ми није. Али така искушавања, којих, од бриге, не штедише ни отац, ни поп Људевит, па ни госпођа д' Ив, мучише ме и додијаваху ми све већма. Залегоше се међу иама свакојаке неприлике. Нланем и ражљутим се ма за итто. Поп Људевит назираше у том неке црте деспотичког карактера, које избијају с годинама и ногледајући иа оца, смешкаше се значајно и говораше: „не ће ивер далеко од кладе!" Али ири свему том нестане и њему кашто стрпљења. Међу мном и оцем дође неколико пута до врло иемилих сукоба. ПТта више, један пут о ручку, кад му, у препирци о племству и демократији. скресах у очи, е бих волео сто пута, да се нисам родио као племић: отац ми наложи, да излазим из собе. Женске ударише због тога у плач и читава два дана беху сви као утучени. Што се мене тиче, не бејах тада ни аристократа, ни демократа, бејах само заљубљен и иесрећан. За начела, теорије и социјална уверења нисам тада баш ни трунка марио, а ако сам се борио за једне против других, чинио сам то само од раздражљивости, на пакост не знам коме, ни за што, као што сам се на пакост упуштао с попЉудевитом у верске препирке, које се увек завршиваху трескањем врата. Једном речју, тровах живот не само себи, него и целој кући; за то, кад се Селим после десет дана вратио, чисто се свима свали камен са срца. Кад је дошао к нама, мене не беше код куће, јер сам тумарао на коњу по околици. Вратих се кући истом иред вече и одјахам право на мајур и онде ми момак, примајући од мене коња, одмах рече: — Дошао је млади господин из Хожеља. У тај мах допаде и Казимир, и понови ми тај глас. — Знам већ — одговорим му сурово. — Где је Селим ? — Рекао бих, да је у башти с Хањом. Идем да га потражим Пођосмо обоје до баште, али Казимир отрчи напред, а ја иђах за њим полако, хотимице се не журећи да га поздравим. Нисам прешао ни педесет корака, а видим па скретњи од алеје опет Казимира, где се журно враћа. Казимир беше велики спадало и лакрдијаш, па

стаде јога из далека правити гримасе и гестове, као мајмун; беше нри том црвен, држаше прст на устих и смејаше се, а у исти мах задржаваше смех. Кад ми се приближи, повиче тихо: — Хенриче! Хи, хи, хи! тссс! — Шта ти је? — повичем зловољно. — Тссс! Тако ми мајке! хи! хи! Селим клечи пред Хањом у хмељевом алтану. Душе ми! Зграбих га одмах за руке и утискох прсте у њих. — ћути! Остани ту! Никоме ни речи, разумеш! Остани ту, ја сам идем, али ћути! ни речи пред никим, ако ти је живот мио! Казимир узимаше из почетка целу ствар као шалу, ал' кад виде самртно бледило, које ми покри лице, очевидио се упрепасти и остаде на месту отворених уста, а ја полетим као лз г д хмељевом алтану. Провукавгпи се хитро и тихо као змија кроз грање од сутеке, које онкољаваху алтан, доспем најзад до самога зида. Алтан беше начињен од летвица, те сам могао све и видети и чути. Гнусно прислушкавање не чињаше ми се тада гнусним. Лагано раскрилим лишће, на станем слуктити. — Неко је ту близу! — допре до мене тихи, пригушен шапат Хањин. — Не! то се тресе лшпће на гранчицама — одговори Селим. Ногледах на њих кроз лишће. Селим не клечаше више пред Хањом, него сеђаше -уз њу на ниској клупици. Она беше бледа, као крпа, очи јој беху затворене, глава сагнута и наслоњена на његово раме, он ју руком обухватио око паса и привукао к себи с милоштом и раскошју. — Љубим те, Хања! Љубим! Љубим! — нонављаше, шапћући страсно и, нагнувши главу, тражаше устима њена уста; а она се трзаше натраг, као да се брани од пољупца, па опет, уста им се нађоше, стопише и остадоше тако спојена, притиснута једно другом дуго, дуго, ах! мени се чињаше, да читаве векове. А после ми се још чињаше, да су све пољупцима исказали, што су хтели једно другом рећи. Неки стид им устављаше речи. Имађаху доста смелости за пољупце, а не имађаху је за разговор. Беше мртва тишина а у тој тишини допираше до мене само брзи и страсни им дах. Спопаднем рукама дрвене летвице од алтана и бојах се, да се не ће смрвити од тог грчевитог стиска. Смрче ми се пред очима, осећах вртоглавицу, земља бегаше испод мене у бескрајну дубљину. Али главу бих дао, да чујем, шта ће говорити; елем савладам се и удишући сувим устима ваздух, притиснувши чело уз летвице, слушах, бројећи сваки дах њихов.