Stražilovo

610

СТРАЖИЛОШ

Бг. 89

вом гледао је за њом, како је сад, и не оиростивши се, даље похитала к изласку. Навикао се он на свакојаке особености у тог девојчета, но ово ни сам није разумео како га је дирнуло. Сунце је већ давно зашло било; с оие стране затона, за латамским брежуљцима, дизао се јасно и сјајно мирни котур пунога месеца, сипајући све сјајнију светлост над град и пристаниште. Аконтије је био сувише узбуђен, а да би, као обично, при светлости лампе читао Одисију, чији су таласави ритми чисто у душу удањивали уметничку меру за дневни му посао. Те тако огрне иматијон па оде од куће, овога пута не омиљеним правцем у улицу крај пристаништа него до западних насипа на обали, где је кроз бујне засаде пут водио до пророчишта Аполона Дидимејца. Неко је време стајао на висини обале па гледао на мирно озарено море. Ноћ је за чудо била блага за то доба године; никаква ћуха у ваздуху, никаква набора на површини, што се на далеко блистала. Као утва, откана нлаво и сребрнасто, лежало је острво Ијетуса на западном окрајку небеса. Овде на пољу није било никога, јер су стаиовпици оно мало кућа, што допиру до западнога жала, још пре ноћи полегали. Само је двоје њих драгих прошло поред Аконтија. За тим је све било као изумрло. Млади вајар у тихој побожности склопи руке. Са неописана му се усхита стану надимати немирне груди. Погледа на звездано небо, као да тамо тражи нешто бескрајно, чему нема речи. Тако је дуго стајао у сановној занетости. „Афродито," завапи најзад тихим гласом, „највиша, најмилокрвнија међу богињама, хвала ти! Сад ми се радосно срце нада, да ће некад смети приказати тебе саму и амвросијску ти милоту.; јер ја осећам: прво моје тепање задобило је твоју милосг. Пастирка — у твом сам је духу створио — несавршена, проста и минула, али ипак символ твоје узвишености. Ој, не остављај ме ни надаље! Дај, да ми душу опет очара и занесе успех!" Дигне руке к небу пун страсна усрђа. Тако је овладао њиме занос те молитве, која му је потекла са срца, да није ни чуо, како се од оближње колебе амо заорипте кораци, који су долазили све ближе. Тек га протегљаста сенка на путу пробуди из заноса. Погледавши у страну позна незграпни лик ковача Веја, који је на неколико корачаји од њега застао и нетренимице га гледао. Аконтије се осећао непријатно изненађен, јер му је плахи, мрки делија слабо био симиатичан а двоструко му није добро дошао у свечаној узноситости оваквог расположаја, Ипак му назове обично „здра-

во!" иа га онда, чисто збуњено, занита, штагатако доцне доводи амо на занадну обалу. „То сам ја рад тебе да питам," одврати му Веј. „Да њу не чекаш можда овде? Иа није ли вам но вољи ту преко у шумици потражити убаво местапце за миловање у потаји ?" Док је то једва говорио, обадве је песнице сгиснуо. У гласу му је звучала поруга очајничка. Аконтије га је одмах схватио, јер је Нејера више му пута иричала, како је ковач проси, а и он је сам оиазио демонску страст, са којом је млади ковач гледао лепу фрулашицу. 11а и то му је било одмах јасно, да Веј са свога гледишта мора бити разјарен, кад сравни љубазност Нејерину према њему, Аконтију, и омаловажење њено ирема јадноме просиоцу. Са свим је отворено наиме ковач запросио био руку лепе фрулашице, а поругљив осмех био је сав одговор НејеринЈ Ма да је ситуација била тако јасна, ипак се Аконтију учинило целисходно, да се претвори, као да се зачудио, тим више, што га је ипак то једно изненадило, да њега Веј не сматра толико за љубимца пријатеља, колико за љубавника Нејерина. Никад Аконтије, општећи с Нејером, није прекорачио границе неке учтивости ; пољубац, што јој је вечерас у екстази свог уметничког тријумфа на усие притиснуо, био је нечувен догађај. Љубомора мора да је сиротом Веју замаглила очи. „Ја те не разумем," рече Аконтије. „Претворниче!" шкргутао је Веј, приближивши му се за корак ближе. „То је баш оно, што ми крв гони у мозак, што си ти с поља тако хладан па се правиш, као да није ништа, а овамо је ипак у потаји мамиш твојом чувидом! Зар смеш рећи, да није у тебе залуђена ? Док се ти ниси амо доселио у проклети ћумез маторе сводиице, дотле ми је Нејера ипак овда онда рекла и по коју лепу реч; смео сам се надати, да ћу временом савладати крто јој срце. А сад! Све лепо и добро као да је ко отпирио; ружи ме и руга ми се, а теби се баца око врата па ти наравно — но, та ти најбоље знаш, како милотно она љуби и како одано!" „Дакле то ?" узрази Аконтије. „То, да!" понови Веј, долазећи му све ближе. „Из баште сам Лаогорине прешао у Коронидипу па сам се дошуњао у двориште, јер сам једаред већ хтео да будем на чисто. 11а сад знам, и срце ми је занемило . . . Видиш, Аконтије, да нисам скочио те вас обоје о земљу бречио — ја и сад још не знам, како ми је то пошло за руком!" За последњих је тренутака Аконтије осећао као неко милосрђе. Но сад му је изгледало, као да је узбуђени ковач мало забраздио у својој искрености.