Stražilovo

644

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 40.

проклетства и вријеђања и на једној и на другој страни, а ко је кривљи или ко је више препатио, не питајмо, него гледајмо да будућношћу загладимо оно, што су наши несрећни дједови зар од велике невоље згријешили. Брат с братом се брзо свади али се брзо и помири. Миримо се и ми и ухватимо се у братско коло, јер нас је мало а велик, огроманје посао. који нас чека као модеран народ. Сама нам наша љута невоља и потреба довикује: „Нокајте се, док имаде дана, док је доба, ђецо, покајте се!" Толико стоји: ова збирка пјесама је један јак доказ више, да су и Мухамедовди и Хришћани, који овијем језиком говоре (а то је сраски језик ) од једне крви и меса и по томе браћа рођена. Само треба времена и просвјете, да се завађена браћа опет зближе и замилују и онда — онда ће бити све добро. Г. Херман је овом збирком доказао баш противно

оному, што је хтио да докаже. И само ради те нехотичне заслуге и цијеним ја ову прву књигу његове збирке.*) Из свега досадашњега види се, да је овогодишња жетва на пољу народнијех умотворина била веома обилата, али да је плод доста слабе каквоће. Нека нас ова штета поучи, да нијесмо доста рацијонални економи и да за добру жетву треба и много рада уложити. Тих. Радов. 0. *Ј Сад баш изађе трећа свеска једанаесте књиге Јагићева „Архива за словенску Филологију" у којој има на страни 424.—-451. из пера Ватпрослава Јагића врло лијепа и стручна критика на Херманову прву књигу нар. пјесама. Јагић врло умно карактерише дух мухамедовске народне појезије и испоређује их са српском нар. појезијом хришћанском. Критика ова ће много помоћи разумијевању овога дослије непоенатог огранка српске народне појезије, за то се својом вриједношћу сама препоручује.

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ, — У једном од последњих бројева талијанског листа „ЗстИИа " приказао је др. Ђ. Кјудина талијанској публици „Поменик зпаменитих људи срлскога народа и од Милана Ђ. Милићевића. Ми смо у „Стражилову" већ проговорили неколико речи о најновијем Милићевићевом делу, а сада ћемо нашим читаоцима изнети, што о „Поменику" пише Кјудина. Талијански писац прво помиње Милићевићеву „Кнежевину и Краљевину Србију", у којима се — вели — писац показује „као велики лингвиста, историчар и археолог." Даље набраја остала новија дела Милићевићева, па овако наставља : Сва ова дела обесмртише Милићевићево име не само у Србији, него и у целом књижевном свету Европе, а ове године издао је велику збирку знаменитих људи у Срба, који се одликоваху било на бојном, било књижевном или научном пољу, те тако подиже величанствени споменик прошле и садашње величине и страдања краљевине Србије. — Животи славних л>уди и владалаца, у неку су руку листићи велике историје грађанског живота, с тога и овом постојаном истраживању славе и величине српскога народа треба одати достојну пошту. — У овој књизи заслужују особиту пажњу животописи многих славних песника и књижевника српских. Због скучености простора напоменућемо: неумрлог црногорског владику Петра Петровића-Његоша, писца великог „Горског Вијенца"; Симу Милутиновића, који се прославио својом „Србијанком" и многим другим делима ; Вука Караџића, човека заслужна по српску књигу и српски језик, који је, по мишљењу великог Далматинца Николе Томазеа, више урадио но цела каква академија, и који је први написао српски речник, у који је

прикупио 26.270. речи живог народног језика. — Са задовољством читате и животописе многих славних далматинских писаца, од којих ћемо поменути: Вука Врчевића из Рисна, у Боци Которској, који је издао лепу збирку јужно-словенских (ваљда српских ?) пословица и много других знаменитих дела* Божидара Петрановића, који је умрво 1875. год. у Млецима, и који је написао „Историју књижевности поглавитих на свијету народа од најстаријих времена до садашњега вијека" и „Историју Богумила", оба дела јако цењена; Стевана Љубишу, чувеног и ученог књижевника српског, који се такође занимао и талијанском књижевношћу, преведавши у лепим српским стиховима Дантеовог „Уголина". — За тим Кјудина набраја понеке јунаке из нове историје краљевине Србије, па свој приказ завршује овим речима: „Врли г. Милићевић својим веома важним делима подигао је на висок степен српски језик, па као и у свима његовим делима, тако и у „Поменику" дивите се гипкости, богатству и простоти српског народног језика. — Стил му је увек гладак, елегантан и лак. — Оваква дела требало би увести у све јавне школе ове наше ојађеле Далмације, где „Читанке", које кипте варварским хрватским Фразама, без икакве казне, кваре језик наше јадне омладине. — Опоменимо се једном и немојмо да и даље немилом хрваштином сакатимо лепи српски језик." — Прашка „Ро1Шк" доноси у свом 264. броју од ове године у немачком преводу дра Јована Величковића црту из Београдског живота под натписом „Ћисрта", коју је написао Шита Живковик и саопштио је у „Отаџбини" у свесци 76. (за Јули ове године). Нреводилац је преводу дао натпис „Баз ^гоззе Г јоов".

САДРЖАЈ: Како је Ијевалица излијечио Фра-Брну. (Наставак, киша. (Свршетак.) — Бранич српскога језика. дов. 0. — Ковчежић. Књижевне белешке.

.) —• Хања. (Наставак.) — Афродита. (Наставак.) Књижевност. Три збирке народних пјесама. Оценио Тих. Р&-

„СТРАЖИЛОВО" излази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. на по год., 1 ф . 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 ф . на гОдину. — Рукописи се шаљу уредништву а претплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Валожића у Београду.

ОРПСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИћА У Н. САДУ.