Stražilovo

Б р. 51

Ио многијем знацима видје Вртиреп, да се открио његов .чли покушај, па, мјесто да се постиди, поста безочнији, те у свакој прилици поче задијевати фра-Брну ; а како је овај мирне душе подносио његове уврједе и још му се смијао, то већма раздражи Вртирепа, те изгуби сваку мјеру. Једном, послије обједа, исприча, да је Кушмељ украо био* братова коња, оно преколани, па се обило о Миљевчапе. »Промислите, је ли мало бездушан тај човик? Онога истога дана кад му је син доша на наше јасле, онога истога дана тако је иоказа' своју 'арност брату! Па кад "Се ситим, да је тај лупеж ија с намика, за истим столом . . еј! еј!« .. Фра Брне је блиједио»и црвенио слушајући то. Заусти да иешто одговори, али га претече Тетка: — »Немој, болан, притиравати! Та, ми сви липо знамо како је било! Коња су украли рођаци Јере Јозова . . . како се оно зову? . . . а, да! Кркотићи! Па се мали Иве ситија да је то њиов поса', па је отиша' у Чврљево, па он и отац нашли коња и довели!« . . . »Тако је, тако!« потврди Блитвар. »А што су бацили кривицу на Миљевчане, то би, бора ми, сваки од нас учинија!« . . . »Па, мој драги, знаш ли што ћу ти рећи? придаде* Срдарина. »Нека сваки тури руку у свој џеп и наћи ће мрвица! Ти имаш браће и рођака, и родбина ти је велика, па јесу ли сви чисти? А може се баш питати: је ли иједан чист? . . . Ја би' зна' штогод и о њима!« ... Вртиреп видећи да његова не пријања. него напротив да га круто сузбијају, збуни се и стаде се правдати: да он онако бјеше чуо од другијех, али да је ипак Брна покрао његов род !.. Одмах за тијем, смијући се на силу, пребаци овако: »А да чујте сад ову, па пореците, ако будете могли! Тај кнез Јере Јозов Кушмељ бија је ту скорице овдинак. То знате, али не знате може бити да је ноћија у мађупници и да се прилично накитија, па приповида' своја јунаштва. Сад ћете чути из моји' уста његове влаште ричи, па ако не узвирујете, зовните слуге, и њи' питајте« . . . Фратри се згледаше. Дувало му хитро намигну. Вртиреп тада поче, баш онако, од ријечи до ријечи, како је Кушмељ казивао. Што је даље говорио, то је вјештије подражавао напита сељака: пљуцкао је као он, одбијао је тобоже димове, чешкао се по глави и размахивао је рукама. С нрва би развукао усне гдјекоји, али у нотоњу, кад донрије до онога, како

је Кушмељ украо мазгу испод товара ономе сметењаку, почеше се смијати на сав мах. На ту већ необичну грају поустајаше ђаци иза стола и примакоше се к вратима. У тај мах Вртирен посокољен удари шаком о сто и заврши: »јето какви су Јерковићи! А могу рећи и ово: »колико и' је од старине било унашем реду, ни један није бија поштен!« . . . Бакоња зашкргута зубима и погну се, као лавић кад се снрема да скочи на свој плијен, али га Бујас и Мачак одвукоше патраг. »Убићу га, није друге!« говораше мали. »Ово је други нут, у мање од по године, што ме доводи у напаст!« . . . па бризну плакати. Фратри умукоше, јако смућеии. Гвардијап, блијед као крпа, устаде. — Та-ако, је ли? . . Је ли то таако? . . . Ја непоштен и сви моји? . . Ја то нисам заслужија од вас, фра-Баре! . . . Бог ми је свидок и моја савист, да ја то нисам заслужија! А лако би' се мога' осветити, и сад овде ричима, и другим начином, само кад би тија. Али ја то не ћу, јер држим да се бог служи с вамикарце, да ме куша и да ме пединше! И тако ће бити, докленка његова буде воља. Амен!« Пак се прекрсти и изађе. — Јеси чуја, Баре! рече Срдарина оштро, гужвајући нокољенак. —- Са мном ћеш имати посла други пут, ако приђеш границе, јеш чуја! . . . Јер што је млого, млого! — пак изађе, а за њим и остали. Ето којим се начином разби лед у манастиру, накоп толико времена! Сваки се нокаја, што је и за часак одсгупио од већ уобичајеног правила, те потада сједијаху заједно што се мање могло, а бјежаху један од другога што се више могло. Врне и Баре не говораху међу собом, а тако исто ни Срдарина с Баром. Лис се поврати с почетком лажујка мјесеца, баш некако о годовном несретнога догађаја. Ударише прољетње кише и вјетрови, јаче но минулијех година, те то зло вријеме ојача чаму. У манастиру је сваки био као отровна гуја. У мађунници на против иировало се па сав мах. Бакоња је копнио и тражио самоћу. Понајвише би сједио у својој ћелији, тужећи за Чврљевом и за очинском кућом, као за изгубљеним рајем. Завиђаше брату Шкембу исестрамаГалици и Кр&ви; зажелио се бјеше стричева Чагљине, Шунде, Ркалине, Роре и њихове дјеце, па чак и Кркотића. Брне се већ не могаше искаљивати на њ, јер мали мало ма-