Stražilovo

-$з 117 ез-

чекате трепутак. кад ја подижем завесу и отварам свој прозор. За тим, чим . одем иреко, до бабушке, ви изаборете другу тачку за посматрање и пазите, куда ћу отићи, којим нутем ћу ићи кроз врт, где ћу сести, шта ћучитати! Ви чујете сваку реч, коју изречем коме .. . А за тим се сретнете са мном . . . — Врло ретко. — Истина је, два или три пут преко недеље, то пије мпого и не би ми се могло досадити, пего баш на против, било би ми врло мило, кад би ви то чинили онако, — без икаквих иамера, алп ви све то чините с рачуном; у сваком вашем погледу, у сваком кораку ја видим само једно — упорну жељу, да ми не дате мира, и да нродрете у саме мојс мисли! . . Дозволите да вас упитам, којим правом вп све то чините? Он сс задивио смелости, независности у мислима и речима. Иред н.им не беше девојчица, која се сакрива иснред њега из стидљигшсти и из страха, што нс стоји на оној висини умне развијености, идеја и образовања, на којој је он, као што је Рајски у почетку мислио. Ово беше за њега нова личност, нова Вјера! — А ако сс то теби само чини . . . опази неодлучно и још ван себе од удивљења. — Нсмојте лагати! прекину га она. — Кад је вама слободпо, да пратпте сваки мој покрет и корак, онда доиустите и мени да осећам непријатност тога надзора: ја вам сво отворено кажем — то је за мепе терст. То је за мспе нска напаст, тамница — а ја, хвала Богу, нисам робнња турскога паше . . . На шта хоћ.еш ти? Шта треба да радим... — Ваш о томе сам хтела да Говорим с вама. Кажнте прво ви, пгга хоћете од мене? Пе, реци прво ти, наваљиваше оп заднпл.еп и са свим побе.ђсн тим новим и неочекиванпм странама ума и карактера своје рођакс. — Шта хоћу ја? нонови она, — слободу хоћу! Оп је погледа са новим чуђењбм. — Слободу! понови он, — ја сам п.ен нрви партпзап и поборник — и ради тога . . . — И ради тога не дате једпој слабој дсвојци да слободно дахпе. ... —. Ах, Вјера, за што тако ружно мислиш мени? Међу пама је песпоразумл.сн.с; ми нисмо разумели једно друго — објаспимо се — па може битп, да ћемо постаТи добри пријатељи. Она га погледа, питајућн погледом.

— Је ли то могућс ? речс : — Мени би било мило, ако сам Се у вама преварила. — Ево ти моје руке,' да је тако. Ја ћу ти битп прпјатсљ, брат, свс, што год хоћеш. Готов сам на сваку жртву. — Жртава нс треба, речс она. Али ви ми нисте одговорили иа моје питање: шта хоћетс ви од мене? — Ја те не разумем. — За што ме пратите без ирестанка? За што мс гледате тако чудноватим погледима ? Шта хоћете ви? — Не ћу ништа; али ти и сама треба да знаш, да човек ие можс гледати твоју ванредну лспоту друкчије, него жељним н заљубљеним иогледима... — Она му нс дадс да доврши, него нлану и нагло устаде с места. — Шта ти је, Вјера? Шта сам ти казао тако страшно ? — Ви, који сс хвалнте, да с.те „поборник слободе", не стидитс се призпати . . . — Да леиота изазива дивљење и да ти се ја због тога клањам: какав је то прсступ! —- Ја видим, да ви и пе схватате, како јс то увредљиво за мене ! Бисте ли се ви усудили да мс гледате тим иогледима, кад би порсд менс био мој муж, отац, брат ? Да, онда сс ие би мотали за.мпом ни дурили се на мене но неколико дана, пс би пшијопнрали, као што то сад чините. — Добро, добро, немиј се само срдити! рече јој, узсвши ,јс за обе.руке. Рсци само, пгга хоћепг, па ћу све учинити. Ја сам скривио иред тобом, ја сам уметник, па сам се можда и сувише живо подао утисцима, изразцо своје интересовање, које ми ти улеваш — на послетку можда и за то, што ти писам са свим туђ. Да сам био странац за тсбе, ,ја бих се уздржао. Ја сам иегледуш нолетСо, па сам сс мало опрљно — и то ти јс све! Ти си ми дала лену лекцију. Помиримо се: реци ми своје жеље, и оне ћс ми бити свете! А ако ћсмо на што, ја нисам баш ни заслужио све тс укорс и ту срдитост. Он јој иружи руку. — И ја сам можда мало забраздила ; ви ми изгледате, да сте добри и правсдпи. Да видимо --- ако будете у напредак великодунши са Мном... — Хоћу, хоћу, само реци, шта хоћеш, иа ћепг видети... поче Рајскн с одушсвљењем. Опа нолагано извуче своју руку из п.еговс.