Stražilovo

чз 157 е>-

јелинску антологиску поезиЈу, с којом је;Державин најближр био нозпат и. коју је у својим делима и накалемио на младо стабло руске књижевности. И за ово је дакле "велико име везано циошење, узаимсте иојетичког елемента са стране — из књижевности божанских љубимаца ЈеВшна. — Прелазимо КарамзИна, Дмитријева и остале важне раднине нри зидању руске књижевности и нристунамо романтичару Жуковском, код .кога се и Бјељински у својим иламенитим нрсгледима најрадије задржавао. У VIII. тому својих дела. у опширном уводу у критику Иушкина, пише Бјељирски читаву раснраву о овоме руском иојетп, који је био прави претеча Пушкина, и који је овога управо и створио. !1 тнм је у главном обележен његов рад у слагаи.у руске књнжеВности, јер она се тада налажаше још увек у наглом слагању. Истииа је, да до ЈКуковеког пије видела руска нојезија толико истинитог патоса и осеЛаних осе&ања, -толико артистичности у ртварању нојетичких сдика, но све се то има заблагодарити, иоред талента нсспикова, уиливц тадање немачке романтике, која садржаваше у себи све побројане врлине појезије Жуков-

скога. и коју јс ј -цуковски тако дооро познавао н сродио се са њом ? да се у миогом и многом његову делу нс може ии дапас раснознати шта јс иронзвод иемачких ромаптичара шта Жуковског. С.ва радња Жуковског, све н.егово ирториско зиачење по руску литературу састоји се у аресађивању, ■ кплемљењу иемачкеромаитике, а наро- (Ј; >тгКИ'1>Л ИЗ СрРЕСА чито Шилерозс, на руску уметну аојезију. Тек после тих претходио учињеиих нослова, по што је млада руска књижевпост нрошла и проучида неколико школа и примнла у себе опе паравствене и вештинске елемепте, који су иотребни за мушко, самосталцо стварап.е, могао сс јаЛитп песпик кова Пушкинова, који нс имађаше већ нотребе нреводити, као Жуш >вски, Шилерова Витеза Тогенбуршког и пнсати „Алипу и Алсима", „Тсоиа и Есхина", Јкчч) јс смсо мислити на Бориса Годунова, на Кпгенија Оњеп-ша, на опис руске зиме, јесспи у руском селу п т. д. Јер каквоћа радње це-

сникове никако не зависи само од урођсног му талепта — таленат рађа сваке године као и жито, грах и жир — но је ствар у томс: гата је тадепат затекао урађено у мбижсвности, на основу чсга се молге и сам образовати п поћи у свом вештинском стварању дал.е. Да се Пушкип родио кад Жуковскн, да јс он дошао одмах иза Державина и Карамзина, не би писао ни Оњегина пи „јессни у селу", ио би морао и сам засукати рукавс па преводити „Битеза од Тогенбурга" и „Краљицу Ураку са иет мученика". То би од њега тражило само стање књижевности, које јс пошло праним путсм развијања н пе доиуштајући скокова тражи од иовоприснелих радпика, да се прилагоде њеним потребама, да свој таленат, био овај ма како богат, удешавају нрема истим потрсбама. 11а ни сам Пушкии, и ако је главни носао био веК урађен, нс мога прекинути учеп.с и угледање на страни — и његови нојетички нроизводи имају много што шта да захвале његову позиапству са кпижевнош Ку клаоичпом, сувремепом нојезијом па занаду, и неСиикоМ ондагањег врвмена, „госиодаром другатвепих мисди", Бајроиом. Из свега тогавидимо, да је узаимање са страие, угледање и — ако ће ко да назове — подражавање једина залога, била будућег самосталиог рада, који се започе ПугакИиом, иастави Љермонтовим, 1\)гол.ем, Тургењевпм, Достојев-

ским, п т. д. а завргаи гроФОм Толстојем. Тек претходни послови: Ломоносова, Державина, Карамзина и Жу-, ковског стварају Пушкина, и издази да је чак и сама риторска, трона и Фигура иреиуиа појезија Ломоноеова прицрмогла у стварању Пушкина и литературе, која дођс иза истога. ЈГглсдаи.с и узаимап.е јс дакле у грађен.у кп.иженпостп ствар не само корисиа и нужна, него судећи но досадањем историском жиноту литсратура, једини могући начиндасе кадгод дођс до стварања самосталне нацијоналне литературе. Ио да ли смо ми Срби у овом ногледу доиста само пред иочетком градп.с лнтературе, да ди иама одиста предстоји у књижевности онај исти носао, који су у Руса врнгали Ломоиосов, Сумароков, Карамзин и Державип, у Пемаца Бодмср, Готпгед, Лесипг и Клоншток?...

(Наставиће се).

Јован Мансимови-к.