Stražilovo

-чз 227

Очи се на иово отклопише и узверени онај ноглед од мало чае наде опет на н.ега. — Марија! Добра моја Марија! настави он, не чекајући, да она што рекие. Ма шта се морало дееити, што тајиш од мепе. Нешто сн аа цело урадила, што те тингги, а одлахнуло би ти, да ее мени исиоведиш. — Не, ие, Ивапе, писам згрешила! ирекиде га оиа, чисто вичући, диже се у иола но одмах и клоне, спустивши уморпо главу иа љегове груди. — Вере своје нисам прекршила! шапташе даље. Кунем ти се усноменом онога анђела, који ми ено у сусрет нружа ручице. — Ти ннси при себи, Марија! дрекне оп. Шта то говориш? — Е да ти кажем! зајечи љен.глас. Ја сам се отровала. Онрости! Последљу реч није ои више чуо. Очајиичком је снагом скинуо њепе руке са свога врата, одгурпуо п,у од себе, пе назећи, како ће пасти, одлетео је до ужета, којим се вукло за звоио, и повукао га тако жестоко, да се откинуло и у руци му остало, на је онда откл.учао врата и изјурио кроз хбдпик на дворнште, вичући из свега гр^а млађе. Но иије сачекао п»ихова одзива. Нагло, као што је био излетео, улетео је оиет унутра и за час се пашао опет крај Маријине ностеље. Затекао јује непомичну, нолуотворених очију.

— Говори, шта си радила, нееретнице! викао је у очајаљу, ухвативши је за оба рамена па јо тако трееући. Ноглед му је био упрт у љене успе, са којих је чекао одговор. Те се усне нолако мицале а он је са љих једино могао да ишчита речи: Опрости ми! И сва му доће преображепа, озарепа пебееким неким сјајем, до1>е му као патппца,' којој вечии Бог иезаслужепе натље надокпађава рајСким миром и блажеиством. IIа му дође мила, ненакнадиво мила. Учини му се, да је љегов живот неразделно везап за тај чаровин загонетни створ. И диже јој главу са душека, стаде јој л.убити образе и чело а уз то једпако викашс: Чуј ме, Мариј-а, чуј ме! Онрости и ти мепи! Лагано за тим сиусти опет п.ену главу, је}) осети да му је тешка. Иа му се онда уста пађоше на п.епој руци, која бепге ледена. Са те се руке преселише па другу а и ту затекоше мртвачку хладноћу. Језа га пређе од главе до пете. Разрогачио очи, ухватио се обема рукама за главу иа тако стоји и гледа, како се гаси живот, п.ему толико драг, живот, који би ои сад тако радо нскупио евојнм. И дочека и иоеледи.и угасли ноглед из дивпих опих иекад очију, дочека гд и ие нресвиште од бола. — Марија, кукавиа Марија! 'силазило је једио за другим са усана му.

ИСТРГНУТИ листови из једног записника.

1Д сам дошао у 3., пао ми је у очи ирвог даиа. Нред вече јс врвило свота по градском шеталишту. И то све елегаптна света. ЖеНскиље у укусиим и одабрагшм тоалетама, а мупгки истипа иису сви од 1 >еда били балски обучеии, али се инак видело да се, пре по што су иошли у шеталиште, погледали у огледало. Музика је свирала и све ми изгледаше расИоложено и задовољио, као пгго обично бива на промеиадама.' На један иут стадох зачуђен. Између

редова овог елегаптног света шетао се један старац чудповате сиол.ашпости. Што је био ружан, — то ме не би толико изнеиадило. Али љегово одело беше и сувише иепромеиадско. На глави је имао патучен отрцан летп.и шешир, кога пп телалии не би изнео у свој „излог". Хал.ипе похабане, а уз то избледеле и излии.але, да је тешко било погодити каква им је била првобитиа боја. Око врата носио је увијеи пеки шалић, који је више наличио па криу. Идући новио се као гудало и да није руке држао остраг, скоро би