Stražilovo

43 306

ИСТРГНУТИ листови

из једног записника. (Свршетак).

ако.... Сад је ове у реду. Суд је доеудЈто, да се за осигурање мог меничног нотраживап.а у:)ме у Попис с-ве што се нађе да је својипа госпође I'ужице Рис, родом Данидовићеве, и н.ена мужа, покојног канетана И сад чекам изврпшоца да идемо да нонишемо и однесемо све, што тамо нађемо Већ је десет сата, а и.ега још нема. Баш су та господа небрежљива.... 11а да се човек не једи! И десет сата прође а још га нема, Као да га се ништа не тиче... И не тиче га се, дабогме. Али меие се тиче. Треба да сам већ одавна тамо . . . код и.е ... да јој сагледам у и.ено иретворно лице. А, милостива госнођо, камо вам сад оие гордости ? Дед'те да вам видим оиај презриви поглед... Не можете да гледате кроз те сузе .... очн вам нуне Суза.... Тек сад су вам очи нуне суза, а моје су биле тако исто пуне с.уза још ире десетак годииа, а ви сте се онда смејали. Ја сам плакао и крио сам своје сузе, а ви сте се емејали — и сваки је видео тај ваш смеј! Са свим природно: г])01пићару нису доликовале сузе, али леиој милостивој госиођи са свим је доликовао задовољни осмејак. А сад? Како вам је еад? Шта велите еад? Да сам звер-човек, да немам срца, да иемам душе! И немам ерца.... ви сте ми га измрцварили и бацили на буњиште сујете... ваше сујете, ваше обеети ... И немам душе .... вама сам је дао, а ви ете је одиели у наручје другога.... Иа шта оида тражите од мене оно, што сте ми некад отелн! Милости ?! А, милост.... то је друга ствар. Можда би је било, да сте у мојим грудима милоет усејали. Али ко сеје трн.е, конриву, чкал., може ли узабирати ружу, мајчину душииу

и љубичицу. Је л' те да не? Ето видите! А ви нисте у мојим грудима усејали милоет, већ одвратпоет, мржп.у, злобу, презираи.е, па е којим иравом тражите од меие милости? Нема милости! Нема... не дам... без милосрђа идите у нросјаке ... тражите у • евету милости, ја је пемам. Ја еги дошао да вас бацим иа улицу —- и баца! вас... . Ах, иеко куца на вратима. Извршшгац!.. С тим се завршили ови истргиути листови... . * * * „Та ово је страцшо!" узвикнух. „Ово је био звер од човека. И такова човека ви сте поштовали иа чак и мени преиоручили да ее с н.им упозпам?! Вере ми, докторе, ово је било е ваше сграие и сувише пезграпна шала". Г )ИО сам збил.а л.ут, и скоро почех да еуми.ам у чиетоту карактера дра У. „Само пе тако нагло, иријател.у", рече ми др. У. осмејкујући ее. „Изволите иоиушити једпу цигару, док еамо још довршим ово нисмо...." Али на мени је све играло од л.утиие, и пе рекавши иишта више уетадох н узех нтешир. Др. У. скочи и шчепа ме за руку: „Ама седите, човече! Куд ете навалили? Не гори вам коеа на глави". Ја стадох и ногледах му у очи, а он ее тако чудновато оемејкиваб... . И нехотице епустих са п.ега поглед иа сто. Тргох се. Пиемо, које је др. У. ниеао, било је уиућено: госнођи Ружици Рис, родом Даниловићевој, удови но каиетаиу у С*. „Њој?" упнтах отегнутим глас.ом, ногледајући зачуђеио иа дра У. „Да. Сад није иикаква тајиа. Можете