Stražilovo

СТРАЖИЛ

шгаш. ш адгемж $тш\Ћ»

БРОЈ 29.

У НОВОМ САДУ, 19. ЈУЛА. 1892.

ПЕСНИШТВО. Ш-1 ч : Л' 'Л'\У 'Л" \7 '6'ЛУ 'У'6' '6' 1'А'Ж!«'"'" 'У'У'У'УУУ15'«' V 'Л :

ГОД. У.

стави оног, кога мори туга, Кож судба драгу ил:и брата узе, у * Јер он на свету нема таква друга Да му разуме уздахе н сузе. У немом болу усамлпш се креће, Ледени људн помоћи му не ће. Често; га »п1;аш у вртлогу рвета, У људском пиру, вихору весела, Осмех на лицу — осмех тужна цвета Без наде живе и без бурних жеља, И шумно када у весељу плови, Узнемире га најтужнији снови. Ал миого чепгће он осамљен греде И. тајно бега од веселих људи, Збиља му слети на уснице бледе А иема туга иа рањене груди Ти не знаш, како живот њега боли, Он иде тихо да се Погу моли.

Не мож гробље да му радост врати Ни мртви тренут прегорене среће ! I п да му нокој ледии живот ирати Ил стрме иуте премалетие н,веће За проиглост жртву заборава тражи И да му Госнод болове ублажи. Па к'о »кроз огањ ироћи ће кроз тугу Његова дутиа од ирошлоети чиста, Тражиће сврхе и будућност другу, Могкда и тгризрак, што од крви блиста Заборавиће жртве преголеме, 11)Сгову тугу излечиће време. А нлане јг борба, видеће га људи У сечи љутој, где се труба хори, Лавовскрм снагом опасаће груди, (Јуктаће нламен, кад ночне да зборн. II у сред вриска, у сред мука, крви, IIа месту славе, срамоте ил јада,

8 Јула 1895

Гледаћеш, како с мачем јури први И како немо, без уздаха, пада.... ИСТОРИЈА ОТСШ ПУПОЈШ. АРАБЕСКА.

Женскш.

.^чило јс летн.е Јутро, кад јс ноеле ноћне кише додирнуо сунчанн зрак моје лице, а ја ее стадох наслађивати у јасним зрацима сунчевим, који се кунаху у кинпгам каиљицама на ружитту литнћу.

Сунце се све випте дизало на хоризонту у потнуиој својој величиии. Дан беше диван, нигде облачка па 4 гагаветноме небу. Обузе ме нека тиха радост и милошта те стадох развијати своје листиће,, гледа-