Stražilovo

691 в$-

ошптипске касе. Ако ои буде у одбору у већипи, онда овај топе ће никада закључити. Да ее мирнм? 0 томе нема ни говора, јер еу увреде страшне!" „Па шта знаш чинити? Да те затворе? Но, само би ми још то требало!" У том у|е учитељ Бојводић. „Помози Бог, господине нопо!" „Еад би Бог дао, драги учо ! Ал' баш пије нонајбоље." „Чуо сам. Али, не брините се. Ја сам ствар тако удесио, да вас не ће ни глава заболети. Чуо сам, како вам прете за ту облигацију. Ја сам се о тој ствари распитивао. Многи се до душе не сећају па то, али стари скупштинариЈоца Лекић, Пера Мишковић и Јован Зарић готови су да се закуну, да су видили и да се добро сећају, када сте ви новац избројали иред скунштииом и одмах је издат зидару Чутурићу за ограду норте." Поп и иоиадија кликнуше од радости. Попа загрли учитеља и весело га задржи па обеду. „Не бпх се ја томе досетио. драги учо!" „Да, ти би допустио да те притворе!" прекори га нопадија. „Не дам ја, да ико каља ту мантију, бар у колико ми је то као учитељу могуће ..." „Војводићу, не ћу вам нигда ту љубав заборавити! А сада, Оларићу, изволи ..." После по дпе цело је село зиало, шта је учииио учитељ. Она три сведока окресали нред ошитипском кућом у брк Оларићу, да је ибпа ту облигацију платио. . . ХУ. Које што је учител> овако извукао попу, које пак што је народу говорио, тта што се иде са задругом и толиким глобама, павукао је иа себе још већу мржњу Мргудића и Оларића. Илате није добијао по два месеца датта. Кад донесе квиту Мргудићу на потпис, Мргудић га одбије до сутра и тако га дуго тента, док на иослетку не потпише. Оларић га је једном јавпо назвао свакојаким иметтима. Учитељ је у том часу заборавио да је учител,, па је Оларићу Троструко вратио, по после се

за то кајао. Мргудић и Оларић поднесоше тужбу и наведотпе, да се учитељ меша у општинске ствари и да буии народ. Учитеља иозваше на исиит. Када се вратио из Н., увео је у свој дневник ово: Један ми господин рече: „ Ако још једаред чујем, да се мешате у ошитинске ствари, да сте имали с ким сукоба, налик на онај са Оларићем, бићете премештени. Учитељ се мора држати своје школе. Нека иачелник поједе и ону последњу општинску цигљу, учитеља се то не тиче. Ту су власти, које ће у томе случају знати чинити што треба." Боже мој, Боже! са које је стране тај господин схватио моје мешање у општинске ствари. Није ни слутио, да је мене нетнто више руководило, а не да што нашкодим Мргудићу и Оларићу. Ја сам добро схватио намере Оларића и његове жене. Нити је Оларић био прави пријатељ Мргудићу, нити је Оларићка волела Мргудића. Требао је н>еном мужу Мргудић а Мргудићка је одвраћала свога мужа од Оларића. Оларићка је знала за све то, те је прегла, да своју супарницу ослаби и не мислећи, да ће неодлучниМргудић отерати својужену... У тој својој накани зашнла је она мало и дубље, те је већ осећала, да иомало и воле Мргудиба. Мене су употребили за подлогу. Да- ли .је то морал?! Једна је невина жена страдала. Ваља ли_ дозволити, да та жена остане и на даље под срамотом, да је непоштена? Нисам ли ја батп позван, да свету докажем њену невиност?! А може ли се то учинити, ако се ла1 >оду не укаже прстом на цео план, којим се пошло, да се осигура егзистенција једног човека? А може ли се то учинити, ако човек не општи са народом ? Даље веле, мени је стало до тога, да се тај човек не увуче у онштину, да од ње не живи. То није истина. Никад и ником нисам стајао на путу, да дође до насушног хлеба, само ако ће га заслужити попггеним радом. Да је тај човек уиотребио поштен иачин, да дође у онштини до уплива и да, је радио за ову општину, да је у чему унанреди, алал му вера! Нека постане и начелннк! Али, када је он унотребио иут, на којем ке деморалисати овај ноштени и најивни сељачки свет, на којем ће убити углед свештенику, то већ Нисам могао мирно гледати. Или, зар то није деморализација, када сељак мора за то да ради