Stražilovo

чз 53 ЕЗ-

није ни осетила њене тежине. Она измахну, да јаднога Пољакова лупи по глави Још само једап тренутак и Пољаков би био мртав. Срећом љезин девер Никола Тургењев у тај мах улети у собу, стаде међу госпођу и слугу и ухвати своју снаху за руку. Она иаде на диван. Никола Тургењев покаже Пољакову врата и сам отрчи, да својој снаси донесе воде. Кад се иовратио, госпођа узе из његове руке купу па му потмулим гласом рече: — Хвала ти! Ти си нас обоје снасао! Сутра дан, по налогу госпођину, Пољаков буде прогнан на њезина удаљена добра, па спаде са звања управитељског па звање нростог писара. Пољаков мораде отлћи, мораде оставити своју жену, која се од туге и жалости поболи. Јадница беше уништена под двоструким ударцсм растанка с мужем и срџбе госпођине. Тако прође зима. Ја сам виђала скоро сваки дан сузе у Агатиним очима. Ненрестано је нодизала очи к светим иконама, молећи се, да пре ■ стану њене невоље. Њене молитве бише саслушане. Годипу дана после оног, кад је забранила да се светкује Ускрс, лицем на велики четвртак, одведе ме мати у цркву, на причешће. Били смо на служби божјој и већ се приближивало време светом нричешћу, кад мати напрасно изиде из цркве. Оба лакаја зачуђено изидоше за њом. — Алексије! Кући! повика кочијашу. У највећем трку одоше кући. Тек што је приспела, отрчи брзим корацима у кућу. Ни бунде није скинула. Уђе у собу за облачење, где је била Агата. Стаде пред своју собарицу, поклони јој се, додирнувши прстима даске на патосу. — Опрости ми, Агата! До нразника новратиће ти се муж. Агата паде па колена, да захвали својој госпођи; али ова већ беше на пољу; врати се у цркву, и причести се са олакшаном савешћу. Мало после повратка Пољаковљева надала се госпођа Тургсњевљева, да ће брзо задобити љубав свога сина Ивана. Њен одношај према Пољакову и његовој жени, који беху романсјерови љубимци, постаде много срдачнији. Шта више она се разбирала и за здравље своје служитељке. Ова је зачуђеио одговарала, да јој је са свим добро. -- Ја те питам како ти је? ионовила је госпођа Тургењевљева. Ако онет добијеш кћер,

допуштам ти, да је назовеш Ката])ином, именом моје цокојне матере, и овлашћујсм те, да је сама дојиш читаву годину дана. Агата није могла да верује својим ушима те разнежена стаде љубити руке госпођи Тургсњевљевој за ту неочекивану срећу. Од свију њезиних људи собарица и њезин муж беху јој најоданији; али они беху и нрве жртве њена деспотизма. Агата Семионовна ступила је у службу код моје помајке, кад јој је било деветнаест година. У оно време беше међу робовима као нека аристократија. Та се састајала из слугу, чије нородице беху кроз читаве генерације одликоване поверењем својих господара. Агата и њезин муж Пољаков беху међу том аристократијом. Пољаков се јога као дете учио са својом младом госпоштином, Иваном и Николом. Он је иотпуно знао Француски и руски, па је и песме саставл>ао. Сви важгшји списи Тургењева и сав њихов новац беше њему поверен. Његова жена пак чувала је дијаманте, сребрнипу, шалове, свилене хаљине, и све скупоцене ствари своје госнође. Од више година беху Пољаков иАгатауведени у ту своју дужност. На један пут наде госнођи Тургењевл.евој на памет, да их уведе у брачну везу. Ни једно ни друго нису никада ии иомишљали па ту везу. Но госпође њихове ниј е се тицало, да ли им ј е то по волјИ или не. Она је желела, она је заповедила... па то беше довољно! Сватови сс одржаше тако сјајно, да не беше равних у Спаскојем селу. Агата је добила право, да прими сватовске дарове, што их снремише кућевне шваље, као да се то тицало кога члана породице. Кроз пеколико седмица госпођа је давала у част младенцима вечерње забаве, на које беху позиване све слуге. Ту се певало, играло, частило, све иа трошак госиође Тургењевљеве. У очи сватова беше свечаност ио обичају сељака, са свима уобичајеним церимонијама. Младожења је дао својој певести дар, који се састајао из разних ствари, до најмањих ситница, па и трака и мириса. Госпођа је била на венчању. Опа је држала породичну икону у сребрну оквиру. Осим тога јс невеста добила као мираз пет стотипа рубаља. После венчања оеше сјајан ручак у дворани