Stražilovo

чз 109 вј-

умјетниди као откривачи бољијех иовијех и горијех старијех својстава психичкијех, побуђујући одвратност к једпијем, ка другијем ентузијазам, једнијем само извађањем тијех својстава иа свјетло божје. Но особито велико значење дужан је да има писац, ако је његова муза иснитивала (свјесно или несвјесно, тенденциј озно или нетенденцијозно) такс осјећаје и таке иотребности, које би се слегле у души човјечјој као сјемена будућијох подстрекача прогреса, алтрујистичке и друштвене радиноети и самостојности. Ако је напротив муза нишчева, основно расиоложење рада његова тако, да оио ослабљава унутрашњи подстрекач таке радиности и самостојности, то се може писац називати како му драго: великијем умјетником, великијем мајстором, генијалнијем филозофом и т. д . п т. д . но он може бпти само иод погодбама назван прогресивнијем т. ј. на прилику гледећи на то, у колико је био нов за човјештво душевни материјал откривен њиме, у колико пријенос тога материјала из несвјеснога облика у свјестан служи позитивииј ем или негативнијсм оруђем друштвенога развића. При том се догађа кад и кад, да човјек, држећи се самијех непрогресивнијех. идеја, може да васиитава покољење најпотребитије за прогрес садашњега друштва. Таки бјеше па прилику Гогољ са својим скоро реакцијонијем идејама, ио с убилачкијем смијехом, који је управо саздао негативиијем иутем цијели моћни правац, што је знатно нотномогао иашу судбену реФорму. Сад нам остаје, да пријеђемо у папред означеном иравцу, у какијем су се облицима умјетничкога утјецаја на прогрес показивале музе Достојевскога и Тургењева. Почећемо с иозитивиијем идејалима бољих друштвепијех облика. Не треба пи говорити, да ни он ни други нијесу нигда пробали — као и сви већи умјетници, — да нам цртају у белетристичком облику своје идејале друштвеиијех облика, т. ј. нијесу пробали тако што, наликна „Утопије" Томе Мура, „Сунчане државс" од Кампанелија или „Икарије" од Кабеа или чак па „Что д^латв". Но то би било у осталом за Тургењева врло тешко, имајући у виду, што његови идејали не нђаху даље од енглсскога државнога уређења, а што се тиче економијске области, ту он бјеше оштар консервативац. Што се тиче Достојевводити из приидипа обазривости иа други (уте-ропг аићчи). Вгоокћаиз' ОопуегеаИопз Еетеоп.

скога, то је код њега био, као што се очевидио види из његова „Дневника Писателја", а тако исто из ријечи у „Братјахт. Карамазоввгат.", доста одрсђеи социјално-рслиђијозни идејал, основан оргапски на оном душевиом својству људском, које је ои иастојао да открије као умјетник у њима и о којима ћемо ми дал.е говорити. Он је вјеровао, да, захваљујући томе својству, и ако не сви л.уди, а оно барем Руси са својим особитијем, заједничкијем инстинктима и с високо развијеиом способношћу, дв осјећају туђе осјећаје (да љубе ближњега), могу и дужни су с временом да створе друштво с принципима који су дијамеитрално нротивни заиаднијем т. ј. друштва основана не на спол:.ашњем договорном или другом нринуђавању, него на слободној љубави, другијем ријечма да остваре идејал јеванђелски, а то је он у једном од пошљеднијех бројева „Дневника Писателја" назвао иравославнијем социјализмом. Особине тога иравославнога социјализма и његове разлике од другијех учења социјалнијех подробно су објашњене у чланцима о Достојевском („Мнслв" 1881 г.). а сад ћемо рећи у двије ријечи да је Достојевски вјеровао у идејал такога друштва, гдје би релиђијозиа. екстатичка л.убав .људска према пријатељу могла да замијени све нодстрекаче спољашњега принуђавања и Формалне обвезаности, т. ј. где би човјек био апсолутно слободан по томе, што би се његова воља учврстила само рођенијем подстрекачем унутрашњијем љубави и алтрујизма, који стоји у вези с идејом Бога, а са њом у цијелом друштву. Пробе томе, да изпесе^ у мииијатири психолошки строј таква друштва, видимо у одношајима старца Зосиме према Аљегаи и другијем његовијем увјеренијем нристалицама. Тешко је себи и иредставитп идејал вигне теоретски, но његов практички утјецај на руски прогрес једва се можс и признати: прво и прво ои је био изложеи одвсћ нејасно, одвећ мимоходом и укратко, а ири том егзотерички; друго тако далеки идејали могу само мало њима да освијетле пут. За масу треба увијек гато ближе и коикретно. Осим тога особите ногодбе пашсга живота породиле су врло несим патичан одногаај у друнггву к свему, што би било у ма какој вези с ироповјеђу љубави, а тијем вигае хригаћанске л.убави, већииа под утјецајем раздражепога расиоложења, које је настало нод погодбама временијех и искључл.ивијех узрока, гледала је извор нрогреса у егојистичком