Stražilovo

■43 1 Тек кад иромакопхе мимо ону турску каву иа Миљацки и кад се из далгека зачуо иотмули ИЈБус .ак сребриијех таласа, што се ломљаху о брвиа на бембаши, тек тада ће Велика: „Дакле у другу неђељу ?" „У другу, ј»!" радосно ирихвата Каравида а аасвијетлила очима. „М ти ћеш до1,и, чиии ми се лакше ти је. !>е:з тебе ми весеље не би било потамаи." „То је у боЈкјој руци!" уздахие Белика. „Ма ето ти је добро. Нијеси толико ни блиједа; а и хећим — они иаш рече мојему бабу, чула сам својвјем ушима: ваља је удати." Суну крв Велики у лице. „А, иогодио је!" и Каравида радосно нл.есие рукама. „Ту тебе боли! Зато ти не има лијека у анотеци! Е, види ти гг.е, а мени ништа и не говори!" „Не будали, ббна!" љути се Велика. „Није добро, што тајиш," ие да се збуиити Каравида, Ето ја — казала сам теби, другарици, што ми бјеше на срцу, и то ми номоже. Кажи и ти мени, кажи! А већ не ћеш се покајати." „Да ти кажем? Теби? Штадатикажем?" Велика се мало колебала. „Видим, њешто имаш; осјећам, п.ешто тајинг — исиовједи ми се, среће ти! Ти волиш! Ето си оиет порумењела — страх те, да не волигн за иаго, иа пе смијеш да каженг. Ма ја бих ти иомогла. 0, ти пе знаш, што бих све ја теби с драге вол.е учинила!" „Ти би, а мореш ли?" „Добро си иочела. Продуљи, нродул.и!" „Рекласи: све?" као иевјерује Велика. „Све!" одлучно ће Каравида. „Леси ли то добро одмјерила?" „Јесам!" лакше ће Каравида, а поче н.ешто зепсти. „Има", и Велика је сваку ријеч онгтро изговарала, а ираво је у очи јој гледала. „на евијету, што ја хоћу, што ти хоћеггг — би ли могла то дати?" Замисли се Каравида, а спушти очи. „Па — могла бих," једва ће заустити, „што да не могу? Да заиштеш нолу срца мога, ја бих ти је дала. Кад теби ие бих, а коме ћу?"

0 • Биле су донтле на Ми.г.ацгу, огтђе, 1,е је ријека издубила ееби врло дубоко корито бант уз саму стијепу. „Рече ли збил.у? и нита је Велика, јонт не вјерујући. „Тако је, како рекох !" иотврђује Каравида. А Велики и глас и уснпце задркташе: ,,Опда ми дај —- Пеша!" ,,Шта рече?" и Ка])авида ие вјерујући, да је другарину добро разумјела. задржи дах, а руком заклони ухо, да одбије шум Миљацке те да боље чује свако словце Великино. ,,Дај миИеша!" поиови Белика, а глас јој бјеше очајан као оио у изгладтг.ела просјака, кад тиггте залогај хл.еба, да не скана од глади. Да је стотипа топова рикнуло, Каравида рике пе би чула; да је гром на три корака ударио, из његова тријеска Кара вида би само разумјела страховит одјек: дај ми Пеша! ,,Ја га волим, Каравида! Даи ми тте би био дан, сунце ми тге би било сунце, ако ои пе буде мој. Да се дигие све Сарајево тта ме, да ми отме Пенга, ја бих због тт.ега борбу нрихватила. Меии не има живота без гг.ега — он мора бити мој!" Каравида ријечи није чула; тт.ој је у ушима зујао тријесак: дај ми Петна! Белика је ухвати за раме: .,Не зиам, како га ти волиш, али га ти не мореш вољети као ја. Зато мора битимој." Освијестила се Каравида. ,,3ар и онда, ако те ои не ће?" и Каравида само тпто не заилаче. ,,И отгда. Ја њега хоћу, било да ме воли, било да ие воли. Бидинг ли, колико га волим!" „Ја само видим," полако ће Каравида, „колико себе волиит. Лијепо! А што онда од мене иштетгт Пеша?" „За сада је твој." „Зар мислиш, да се и то море иоклоттити? Зар би ти доста било, да кажем: не ћу га, нека га теби? Зар се ту не нита он? Није ти стало, да ли ће те хотјети он?" .,0н? А што да не ће? И ја сам из добре куће; и моје лице иије ружио, и ја сам женска стратта — игто да ме не ће?"