Stražilovo

чз 271 в-

фили — нијесу били разночиици, на пр. одмах иза Луиисина и ЈГотоља: Тургењев, Искандер, Грановскпј, Кавјељин, ГригоровиК, Ненрасов, Самарин, Хомјаков, Кошељев и др. Смијешно је дакле тврдити, да су само разночипци истакли народну идеју. Треба само испитати, у чему се састоји улога разночинаца при тому, ако је опа чим год специјално обиљежена, па би се одмах ноказало, да та идеја није у свези с питан.ем о сталежу, из којега су изишли писци, по су ту идеју развијали нисци из свијех сталежа, ако су имали талента и образовања, да је нојме. Но за то не треба мислити, да се тај друштвени елеменат, т. ј. разночипци, није појављивао у новијој литератури руској. Многи писци у шездесетијем и седамдесетијем годинама били су збиља разночинци, и. пр. осим Левитова, Рјешетииков, Помјаловскиј, Шчапов и други; на како су ти људи били у пепосредпу дотецају с народом, то су добро познавали обичаје, језик и тешкоће п.егопе, те тако стекоше заслуга за обрађивање ноједииости тога питан.а и у том смислу само оправдан је тај њихов пазив и характеристика „иародњаштво". Дакле то пе бјеше њеки иринции, који није био прије нознат руској литератури. У том смислу, т. ј. у самому нринцину претходници Левитову, Рјешетникову и дј). били су Гогољ, Тургењев, Григоровић, Некрасов, чак и Мељник, Иисемскиј и Потјехин, а дјеломице и иисци као Кокорев (писац „Саввушкм"). Осим тога мора се човек обазирати и па погодбе историјскога правца, у којијем се налажаху писци четрдесетијех година, који тада због цеизуре нијесу могли да цртају живот народни тако, као што то

бјеше у шездесетијем годипама, када и сама држава докипу ропство тс нризнаде народно питање и тешки положај рускога сељака. До тада се то није признавало, јер се држало, да је све у свом реду и добро, те пије било допуштепо литератури, да се мијеша у унутрашња питања друштвена и државна. Кад се то узме на ум, лако је појмити, што та идеја, коју је истакао Тургењев, није могла у то и тако вријеме да се даље шири и развија, те се морамо дивити, како су могли тада да изађу „Записки охотпика". Тургењев је дакле истакао пародну идеју, приправивши доњекле друштво, да је нојми, а нознији нисци су је даље развијали и ширили, користећи се бољијем ириликама и личнијем онитом самога живота, који су описивали, и то је главна характеристика „народњаштва", као што напријед споменух. Сјетимо се па пр. „Подлиновцевт." Рјешетпикова, тога, као што каже КеЈпћо1(31, најбољега нисца из категорије „народњаштва", на да се одреди нрава црта народњачкијех писаца. Никакав песпички таленат пе може да нацрта таку слику без директнога познаиства с тихијем, самотнпјем животом народнијем. Левитов спада дакле у перијоду сеоске приповјетке, идиле и социјалнога романа, гдје су н.екоји горко иронисали, цртајући живот биједнога мужика, или иавлачили „жуге рукавице", дотичући се те „прљавштине", као што каже велики Достојевски,

док је Левитов с искреном љубављу и саучешћем цртао живот, патећи и сам много у п.ему, те разумијевајући сваки уздисај, поглед, сузу и ријеч биједнога мужика; но о том послије, а сада да иређсЈ о па сам животоиис његов.

(Наставиће ее)

ЛЈилан ПоповиЋ

1 1" ~ ' 6)Т« - ..и -и -1- ' V* ' *> К0ВЧЕЖИТ1 «

^ ^ ✓јч. ^

еЕрТ 5- *! 4 '

КЊИЖЕВНИ ПРИКАЗИ Летопио Матице Српске. Уређује А ХаџиК. Књига 173. 1893. Своска прва. у Нономе Саду, штамиармја ериеке књкжаре Браће М. Ноповића. 1893. Стр. 159. — Овој најновијој сввсци Матичина Летописа на челу јесу путничке

белешки Сгојана Новаковића о Вруси у Малој Азији. На другом месту је заиочета расправа дра Стевана Навловића о Сими Милутановићу Сарајлији и стао је у ову свеску приступ, у којем је казан смер раснрави, па живот Симин и извори, који су, уз Симине умотворе, били Панловићу на руци у овом ноелу. На трећем .је месту опет нов рад