Stražilovo

-кз 202 о-

јудитл (чујући то, шгане очижа: себи) Ох, жаоке.. . . БОРИЧ Ти дркћеш, бледвш сва. ЈУДИТА (збуњено) Да... жао ме је... та растајемо се. (себл) Ова ме сумња може убити. БОРИЧ Кад натраг дођем, радоваћеш се! (Наета

(љуби је у чело) Док овде, где сам сад пољубио, Засија круна, што ћу донети. Сад с Богом ! Браћо, хајд на посао: И овде плачу, што се крећемо, Алк и онде, што нас нема већ. Настојмо сви, да радост нађемо И ове сузе да су иоследње. сви На оружје! Да живи прави краљ! е се)

МРКИ ВУК

Историски ромап Адама Креховјецкога Превео с пољског Рајко (Паставак)

|амак тај, утврђен као тврдиња, пе беше ни од куда пристуначан. Чуваше га увек ' јака и оружана носада, а читава снага Налснча пе бп залегла, да се одважи на успешан јуриш. Ипак сс пан Венијамин од Чарнкова тако онда распалио, да је наумио, од тада, да се користи сваком приликом, само да спреми освету и нропаст дрскоме Маћку, који сс ругаше свима претњама. По имања свога жртвовао је на то нан Венијамин. А пајнре па граници шума, које окружаваху Кожмин, стадс дизатп замак за обрану, као заклоп п тврдиљу за свс опе, којима Маћко учини кривду. Тако се уз бок нродрзљивцу гомилаше војска, састављена од н.егових крвппх непријатеља. Али пан Маћко сс подсмеваше томе иослу и, навашв више иута онамо са евојим друговима, иоруши за једну ноћ све, на чему ее ра дило читаву годину дана. — Играчка! — говорашс, смејући се. Али огорчсње између њега и Налснча не11р еста н о ра стиј аш е. Пан Нсппјамин, унаточ сметњама, ие одустајаше од своје одлуке; иорушене зидове, шанчеве и бедеме на ново поирављаше, а номагаше му у том читава гомила Налснча и сви они, све више их на броју, којн су се заклелн против самовоље Маћкове. Сталн се онамо п згртати хрпимнце, а замак тај, јер требаше да служи за обрану потшптсиима, нрозвашс Одссчом,

Бацаше то у велику бригу онога Наленча, који, из мржње према своме роду, беше веран друг Маћку, а име му бешс Сенђивој. —■ Чувај се! — говораше он више иута.У тој се Одсечи гомила велика сила злости нротив нас .. . Време је да се угуши. Али пан Маћко још не мишљаше па то. — Упашћу онамо један пут — одговори па ћу их све једним махом погушити, као у кошници. Сасећу ту Одсеч до ноге.... А сад беше забављен другом бригом. Годипе протецаху а папу Маћку растијаше до душе богатство и моћ разбојничка, али не имађаше угледа. Шљахта га се бојаше и повлађиваше му иа зборовнма, кад је говорио, ал' се кришом гунђало, а бешс и такових, који отвореио држаху страпу Наленчима, јадајући ее на разбојничке витезове. Код крал.а не могаше нан Маћко бити омиљен, јер вечите тужбе стизаху на њега нред иресто, а за то не имађаше дојако ни никаке части, ако и мишљаше да му то већ нрипада и по роду и но годинама. Мучаху га тада немирне мисли, будећи жсл.у за владом, која особито ту у Великоиољској, могаше бити врло примамљива. Владаше ту још потпун неред; краљ не имађаше дојако каде, да се ноближе занима великопољским стварима, осниваше он свој престо на новим људима и стараше се да се најпре у Малонољској учврсти, како би се иосле свом снагом окрснуо старој покрајини. А у Всликопол.ској избијаше још непрсстано

м