Stražilovo

чз 347 ез-

нати ио осталом оружЈу и скиде Јсдиу криву, турску сабљу. — Ова ће вас, рече, кад је нама нринесе. моћи занимати. Одсекла је своме газди главу! Једном сам се упознао са тим... тим њеним господарем, на се Арнаутин, не рекох вам да је Арплутин био, на се човек за ме залеиио... Звао ме и својој кући. И једаи нут, кад смо се отуда враћали, то се деси из ненада!... Наиисмо се ракије, а мене ракија чудновато расположи. Ни сам не знам за што, али тада увек стегнем руке у неснице и ако што држим, то ми нршти нод нрстима... Оп ме је иснратио до границе. На растанку, а ои извади ову исту сабљу из каније... Морам рећи, да је и ои био мало... мало... но, пили смо обоје доста! „Како ти се, рече, чини ово гвожђе?!"... Ја је узех за балчак... Ви'те и сами, за моју је руку, као саливена... Кад сам је узео, кад сам је испружио, па .. то чудновато расположење... тек ми иешто сави руку и само знам да сабља полете, да удари у њега, где се мало, али врло мало заустави и оиет полете те ме свега заиесе.... Ево, види се на њој још белега. .. ове жуте мрље! — За Бога, госнодине! викнух љутито, како сте могли само ?! Разумем рат, бојно иоље, али тако, на тај начин?... То је страшно! — Ни крива, ни дужна... још ирија-

тељи, пријатељи! уздахну мој бедни друг, који ни рањеној птици није могао главу да откине. Убојица не престаде да се осмеЈ'кује. Оп остави сабљу на место, извади белу, чисту мараму, обриса ирсте, на, не гледећи у нас, са свим мирио рече: — Ама, ви нисте чули, да ми је сАм дао сабљу и да је стојао нрема мени... Онет вам кажем, да онда ништа нисам мислио. .. То није било иамерно. Оп иружи своју сиажну и сувоњаву руку за своју чашу, куциу њоме обе наше и тако мило, тако пријатељски рече: Та зар Ј 'а морам увек да иредњачим?! Обоје исписмо преко воље.... Бише нити он хтеде нити смо ми тражили даље иознанство са његовим „једипим приЈ 'атељима". Натезало се и са разговором. Ја сам осећао неки иемир и потнуно растројство. Онај данашњи умор изгуби се, од једном, као разбијен мехур. Је ли могуће, да има и такових људи?! зуји ми кроз главу, а преко воље очи ми се везале за њега, за тога убо]'ицу... Хтедох рећи да ми се снава, али зар је њега требало опоменути ? Он брзо скочи са столице. — То је, рече, ваша соба, а ви се сами ноделите. Погледа једном око себе, осмехну се на нас и изађе.

(Наставиће се)

Илија И. ВуниТтевиК

МРКИ ВУК Историски роман Адама Креховјецкога П ревео (ј пољског Рајко (Наставак)

III Настају друга времена... Шбистинише се речи краља Владислава Локтка. Друга еада наетадоше времена, други се наче обичај, други људи стадоше уз краљевски престо, који се, место стародавнс простоте, етаде окружавати блеском и раскошношћу, ио угледу на андегавски. Кад нан Маћко стиже у Краков, ако и не

оеше први пут онде, не могаше се доста да начуди различитим и великим променама, које оиде виде. Крал.евски град изгледаше са свим друкчије, него ла Локтка. Обиље и богатство свуда, куд оком ногледаш. Пове куће и величанствене дркве са зиданим торњевима; а по улицама ходе господа грађани, одевени као еенатори; говоре врло гласно, а јемачно им јс добро, јер су им