Stražilovo

-кз 349 е>-

лепо, тамне очп спстлудаху младспачкпм огљем. Држање бсшс гиздано, пеличанствено. Па све странс бацаше умил.ате погледе и пријазпо се оемсхиваше. У осмеху томе беше дивпа доброта, а иа лицу израз туге, која дираше у срце. Уђе у гомилу оних пиљара и запатлија, које јс отојич иосматрао Борковиц. Размицаху сепред љим с великим поштовањем, али без бојазни и зачуђспости, као да је то обичиа ствар. А он многима прилажаше и новерљиво се разговараше. Пан Маћко се сакри за зид оних нових дућана, што но се грађаху, да га краљ ие би познао, па гледаше, да му очи искоче. А некла га тако страшна радозналост, да чује, штакраљ гог.ори, да ие могаше издржати, исго за час изиде из заклопа и примицаше сс нажљиво све ближе. Све пе могашс чути, али из испрекиданих речи, које му допираху до ушију, разабра како краљ готово свакога заииткује, шта му Фали, или иа што се жали. а сваки одговараше смело милостивоме госнодару. Особито они сељапи са краљевских добара, који беху забављени око градља нових кућа, згртаху ес хрпимице и, ноклоНивши сс краљу до земљице, говораху за чудо смсло и одговараху на питап.а, А краљ се смсшкашс умил.ато, некс благо караше, пекима обећавалпе помоћ, а ноке световаше. А сви слу-

шаху н.егог.е речи с таком дирнутошћу, као свете зановеди. После се упути краљ оиамо, где бсху пајвећи дућапи еукнарски, а за тим походи кожаре; — и ту ве!) пан Борковиц разговетно чу, како крал. вишим гласом говорп о новим законима цеховским и како хоћс, да им буду свп послушни. А кад се враћаше, тискаху ссзап.пм сви п викаху радосно, опраштајући се с добрим господарем, коме сс лице сијаше од велике умиљатости. Паи Маћко пшрнпаше зубима од зала. — Пе ћу сс ја ту ништа помоћн — гупђаше — нити ћу наћи потпоре. Заиста га врло воле, а он ласка светини и већ ју је иредобио. Док је тако стајао, ускипео од гпсва, п гледао иа краљевску свпту, која се полахко удаљаваше, зачујс паједаред за собом два гласа: — Но, врсме је — говораше једап —- да се томе учини крај... Ссл.ак, варошапип или Жид, владају сада у томе краљевству... а шта нама?... Казимир је охол према пама, са светином се брати, сељачки крал.! — Зло — одговори други — иема ереће, на ни у коцкама... Јуче сам изгубио све, а Кампсор, скот жидовски, пс ће више да нозајмн. Борковиц се живо осврпу и оиази два човека, још млада, гдс су сс размахнули, па иду брзо, као да их ко вија.

(Наставићс се1

ЈАКОВ МОЛЕШОТ

прошлом броју „Стражилова" јављено је, да је умро елавни физијолог Јаков Молешот. ХБегова емрт ^ нодсетила нас је на леп једап члапак о п.ему, којије лане, приликом седамдесетгодиши.ице великога паучпика, изашао у пемачком Магазину из пера п.егова земл.ака проФесора Стоквиса, најславнијег <1>изијолога холандског. Како смо уверени, да добици па но.т.у пауке пису само својина поједииих на])ода, међу којима се истакли пајвећи трудбепици, те да пису само ти народи дужпи одавати част и славу иаучницима-великаиима, то мислимо, да пе ћемо погрешити, ако иустимо, да и наш свет оншириије што дозна о човеку, који је

сав свој век посветио науци и раду у корист човечанству. Ево шта Стоквис нише о нокојноме Молешоту: Ко мисли, да у хладу платана, у мирној тишипн задовол.гтва самим собом, крај „топле нсћп" зпаље и умеље клија пајбујпије, тај јеједпострапо нроучио исторпју човечје културе. Пе! исто тако често, .шта впше још и чсшће науку најсилније нокреће бура и пспогода, потмули земл.отреси човечјега друштва, жестокп бој пових мисли, које се самосвесно дигле на старе, традицијоналне појмове. Па ако у пашем в.еку, у веку природпих паука нотражимо време, кад је'најшареније, пајмириеније и најнеувелије цнеће процветало па нољу науке, свс ће нам ука-