Stražilovo

-чз 345 ез-

жеиска 1>ука намештала! сену ми кроз главу. На оба краја собе стоји но један крсветић, на ниским ногарима, а застрвеии чистим, шареним нољавама. Више једног стоји на зиду разапета мечја кожа и но њој испрекрштано његово оружје. Док сам спустио своју торбу уз мали астал, нрекривен чаршавом и великом жућкастом хартијом, на оставио нушку у једап ћошак, дотле је домаћип наређивао нешто у кујпи, иа што по некад одговори таиак женски глас... Мој ме друг удари лако руком 1хо рамену п показа палцом иза себе иа врата и шану. „Нпје калуђер!"... Ја климнух главом... Тад се чу домаћинов глас, где рече: „Само брзо!" и он уће к иама, у собу. И сад сам лепо видео висока и снажна човека од своје, како сам ја мислио, тридесет и четир годипе (после нам он рече. /а има тридесет и седам), са лепим, широким лицем и оштрим, а уједно веселим очима. Мали завијеии бркови кицошки му одскачу од пуних образа и са свим покривају горљу тапку успу... Светло црпу косу превио је на деспу сграну, разделио јејако, те се јасно бели бела нруга преко целе главе. На п.сму чисто и необично одело. Нрво до самог подвратка скончаи канут, који пола личи на војпичку блузу и при свем том, што се слио са његовим струком, иа љему није било ии једтте боре, ни једне увалице. На погама му тесие, утегнуте панталоне, преко којих су до самих колеиа павучене узане и чисте чизме. Он завучс ]>укс у џенове од канута, занесе оба лакта за леђа и тако стаде нрема пама. Прво пам се извини за овакав дочек ... Нонуди пас да поседамо : „Како — рече год хоћете... ево и астала!" Али сам не седе. После отвори један мален орман, извади из њега илаветну кутију од хартије и метпе нред пас, на астал. — Пробајте, рече уз то, овај дуваи. Јуче сам га добио. Ми заналисмо по једиу. — Увек он има укуса! оиази мој друг, кад нрви дим из цнгаре растера око себе. До вечере говораСмо о свему. Највише о лову. И Мншко је био наш друг.

— Ове сам се зиме, рече, лено ировео... Лова је било доста... — И сигурно си сваки дан ишао ? упита га мој друг. Мишко из истог ормана нађе једно мало, дунчасто стакло с ракијом, па наточи у мале леие ракијске чаше и метне нред иас. -— Нисам баш тако, тек после! одговори. Неки нут по недељу две не изађем из собе... ни нослом писам ишао, а кад изађ.ем, ио три дапа се пе вратим... Нарочито је било миого срна. Сад је и томе крај. — Како? унитам га ја. Зар ви не марите за итице? ! — А, ие то!... волим ја сваки лов, само мислим да се преселим онамо к вама... у варош. Мој друг радосно скочи: —- Једва једном! викпу гласно. Имаћемо друштва, и то добра друштва, па... Само се ти брзо довлачи овамо!.. Већ си иодивљао! Дим од цигара брзо иапуни собу. Пријатпо нас раскрави топла, плекана нећ, и ја осећам, где се но свима крајевима мога разломл.еиог тела таложи сладак, сањив умор. Ракија ме још више растоии!.. Светлост ми дражи очи ; треиавице се лене једпа за другу и једва се нокрећу, а из кујие ме још више успављује једнолико ирштаље занршке, кроз коју се но нскад чује туна лупа суђа. Једио време сви ћутасмо. Домаћин отвори мало врата и упита из собе: — Је л' готово, Станија? На то му онај нређашњи жеиски глас одговори; да јесте — иа хајд упоси! рсче ои, за тим се окрете к нама и иоче да се нравда „оваком" вечером. Мој друг и рукама замапу, да покаже, како је то излипшо рећи. У то уђе Стапија. Али каква је била та.. . та Стапија! Познало се одмах, да пије из ове околипе. Друга одећа, друга обућа, лице друго. Ја иогледах у свога друга и чини ми се да му у очима видех опу, како он рече, гатку о Шокици, али и норед тога његово детињасто изнепађеље. Нрема оној свстлости вндео сам да је плавуша, да пма нлаве, мало затвореније и влажнс очи.