Stražilovo

-кз 410 е>-

/ХЈЛ УЛ /Л УЛ л _г\ Л &3 1ПШТН*

ЛЈ~\Ј-\Ј-\Ј \/ \Ј V/ ^ V

АЛФРЕД ДЕ МИСЕ (А1Гге|| 1)е Ми^ве!.)

I

1

'ијографију овога скроа и скј»оз су%бје,ктиниог ијесиика иаписао је за ^француску нублику љегов рођепи брат ^ / Навле , а за Нијемце иозиати иовелиста Навле Липдау. Нрви је саставио врлб" иите~ресамтно, а богме кашто и ннкантно нричаље, пу које ће једва коме изгледати иепристрано. Линдау је, додуше, марл.ив, исцрпан, критички објективап бијограФ, као што су у оиште љегови земл.аци ; али је љегова кљига одвећ тешко јело за обичпе желуце. У Италији и у Енглеској је такођер више п.их о Де Мисету писало, ама би се срнски читалац слабо могао окористити п.иховијем радовима. Не с тога, што су ти радови можда рђави, или површпи, него с тога, што су састављени за нублику, којој је бијограФска страна, више мап.е, нозиата била, на пије требало да јој одиоспи иисци велику пажп.у поклаљају. Јер је једно о иекијем предметима иисати за иублику енглеску, Француску или талијанску, а друЈО о истијем стварима писати за нублику срнску. ТТТто је онамо, више мање, распредено и нроучено било, то је у нас често нута . . . кгга тсоупИа; и с тога, док Енглез, Француз или Талијанац могу да се ограниче на то, да свог писца с једног самог, мање пречишћеног, или можда сасвим новог вида нроуче, дотле је Србину пот])ебно да заночиље све ак опо. Чега ради, ако му се и пе |>е, он мора да је своме субјекту уједно и критичар и бијограФ. Нрема томе, да му носао пе би испао каква неспретна компликацнја но туђијем дјелима (иа која мора оиет да се допекле обзиЈ »е) или, у најбољем случају,

какво досадпо „разглаголстви)е , то писац треба да је ирожет опим осјећајем мјере, оном пропицавошћу, коЈ'а пије свакоме у у крвн, а без које није могуће никога * Из нешташкша рукоииса: „ Моје симпагије".

нроучити, иикога схватити, а паЈмаље правог пјеспика. Сјем тога, Србин писац треба да своје нисаље донекле удеси и ирема особитом укусу свог рођеиог народа; пошто, бадава, некзг обзира на снециФичпу ћуд своје нублике треба такођер имати. Најзад, има пеких л.уди, неких пјеспичких природа, у којих се заилетена „психологија" страном нисцу отимље сасвим; или, ако је он доиекле и схваћа, а опо пе може лако да је схвати, пе може с љом да симиатише љегова публика. Такав је, изгледа ми, случај и са Де Мисетом. Његова деликатпа, нервозпа природа, склоил.епа из нрекаљепе љежности и дивље страети, приказује се обичиом посматрачу у настраном, по кашто чудповатом виду. Ја бих ј )екао, да Ј *е само пјесиику дато, да пЈ ).озре у сунггииу еминентно ијесничке душе, као што је Де Мисетова, те да нроиикие у тапчипе и.егове широке нарави и згоднијем Јшјечима испише роман његова живота. Нити је могуће у мало нотеза његову погођену слику саздати. Ја се с тога одричем сваке нретеизије, да о њему овдје напишем критичну студију, или сатај би потхват у

паге

в ј) 11 гену оиј о графи) у , сваком ногледу иадилазио мојс с него ћу просто да прибиљежим иеколико карактерпих момената из његова жив та, и да иацртам угл.енчићем п.егову литерарпу Физијономију. А то је оно, мени се чини, нгго је сјшском читаоцу за сад најиотребпије. II Пјеспик је овај огранак старе племићке нородице, која бијангс уписана у „златној кн.изи" Фрапцуског нлемства, али се п])и том миоги чланови њени одликоваше, и па глас изидоше, и мимо нразпе грбовске елавс. Тако се, нримјера ради, ијесииков отац бијаше истакао као књижевник,