Stražilovo

440

Откинуше ју силом и одведоше, а Марта остаде сама у соби. у којој је толико година мирно проживела уз Агату, која јој сад изгледаше као гроб без излаза. Окамењена од пренеражења, сеђаше на земљи, без мисли, потиштена том несрећом, која паде на њу, а с којом се не умејаше борити. Чињаше јој се, да је, с одласком Агатиним, престало за њу све и сва; без ње не могаше замислити живота, а не надаше се њену повратку. Слушаше дуго одјек корака, који се одаљаваху, док се не утишаше — и обузе ју страшна пустош. Језа ју пролажаше од пете до главе, глава беше тешка као камен, у грудима гораше живи огањ. Овладала њоме чудна збуњеност — престала је осећати и мислити. Вечита пренераженост, у којој живљаше већ тако дуго, и најпосле данашњи раетанак с дадиљом, сломише јој снагу. Колико је времена прошло од одласка Агатина, не зпађаше ни сама; није се чак ни дигла с места, кад се на ходнику зачуше коради, нити се макла, кад пред њу стаде Агата жива и здрава, само врло бледа и уплакана. Марта гледаше у њу великим, стакленим очима и не говораше ништа — није ју познала. С плачем и јаоком јурне к њој Агата; топлим сузама и пољупцима разгреваше лице, руке и ноге Мартине и једва успеде, да ју пробуди из те чудне немоћи. — Ти се вратила! — говораше Марта тихим, слабим гласом, уздрхталим рукама грлећи дадиљу око врата и дотичући се њена лица, као да хоће да се увери о истини. — Вратила се ?!... Дакле није те убио ... није те убио .. . господар ! . .. И опет се занесе. Дизаше се час по час, вриштећи : „Ево господара!..или лежаше хладна, бледа, као мртва. Оболела је тешко, а кад је, после дуге борбе с болешћу, младост одржала победу и Марта свесно подигла очи, опет их је одмах затворила, јер јој се чињаше, да то, што је видела, беше само сан. Лежаше на мекој постељи, покривена свиленим покривачем, у дивној соби, какве не виде ни у најлепшим сновима. За час је опет отворила очи и спазила Агату, где клечи уз њу с погледом упртим у њено бледо лице. Бедна дадиља постарала се за неколико година, а омршавила је тако, као да је сама претурила тешку болест. — Мајко! Мајко!— повиче Марта, савијајући јој обе руке око врата, — ти си уза ме, онда је добро !... И сакри лице у њену загрљају, као да хоћаше да више ништа не види и не зна. Дође ипак час, кад мораде дознати за све. При-

чала јој тада Агата, како јој је рекао војвода онда, кад ју је позвао к себи: — Чнтав преуређен део замка дајем Марти .. . Дао сам лепо украсити собе, у којима ће она с тобом становати.. . Само да се нисте никада макли изван округа тога дела. Одељен је зидом, а ко прескочи тај зид — погинуће! Марта, слушајући, гледаше око себе с усхићеним очима и не могаше да појми, шта је с њом. Свуда, куда погледа, сјајно злато и свила, кадива и сагови. Чисто ју очи заболеше од гледања тих красота, којима не умејаше дати имена. — То за меие! — понављаше. — Све то за мене? И опет јој падоше на памет оое некадашње бајке о зачараним кнегињицама и сјајним палатама. Гадовала се тој лепоти, коју је видела око себе и која је блазнила поглед јој и душу; била би јој се веселила као дете, али ју одмах обузе чудна туга. —- Мајко! — повиче опет Агати, као некада, то сам ја сада јемачно зачарана, као она лепа !. . . Агата се жацну. — Не зови ме више мајком! — рече, а глас јој се кидаше у грудима. — За што да те тако не зовем ? — запита Марта у чуду. — Јер ти сада више ниси моја! . . . доврши Агата, окрећући лице, обликено сузама. — Сад је твој родитељ господар од замка — војвода Борковиц! Њега мораш тако звати, кад дође.. . тако је заповедио! Марта разрогачи усплахирене очи. — Он мој родитељ? ... Он . .. господар! Не могаше да верује. Тај глас наде на њу, као нова несрећа. Не хтеде више ни на што да гледи и ни чему да се радује и у мало се опет не разболи од очајања. — То не може бити — шапташе бледим уснама, — он је господар .. . није отац! Најпосле ће ју умиривати сама Агата, причајући, како је тај господин, који јој задаваше толики страх, био добар и нежан према њој. — По читаве ноћи — говораше — бдио је ту, скупа са мном, уза те, кад си се разболела.. . Седео је непомично и само гледао у тебе, прислушкујући дисање ... Он је отац твој, јер те милује... Видећи, како сам ти одана, обећао је, да ме не ће никада удаљавати од тебе. Слушкиња ћу ти бити сада, не мати .'. . али ћу бити с тобом!. .. И плакаху обе, осећајући неисказану жалост, што им се ваља покорити вољи војводиној. Кад први пут, после, виде Марта, где у њену собу улази онај, кога јој ваља од селе звати оцем,