Stražilovo

072

Фор. а. вр. а „изнеће прећо 12 штампаних табака и 12 слика на лепој хартији". Но не каже нам, да ли је то исга она „Сељанка" његова, што је угледала света у „Отаџбини" ^свеска 70—78). — Као што је већ јављено у нашем листу, читао је на последњем скупу Заједнице кЊижевника и уметника у Београду др. Милан Јовановић у преводу једну скандинавску причу од Хеденстјерне. Та се прича Љуб. Недићу „не свиди баш особита" те је удесио да реФерат о скупу Заједнице у „Виделу" изађе тако, како се опет дру Милану Јовановићу „не свиди баш особито". И тако се изроди сазиз Тзе1Н. До данас је дотле дошло, да је др Милан Јовановић у 121 бро^у „Видела" устао да се брани и да докаже, да оно, што је он у Заједници рекао у одбрану Хеденстјернине „Домаћице са .Гренокра", није била „реторска бесмислица" а „Видело" му је толико учинило по вољи да је ту иричу донело у подлиску истога броја. Колико познајемо Недића како се до сада ишчаурио, уверени смо да ће доћи бар до његове реплике, јер он није онај, који — попушта. □ Познати блгарски шовиниста, књижевник Офејков, нагшсао је приликом хиљадугодишњице св. Ћирила и Методија етнограФско-историску броширу о Маћедонији, о којој је већ било говора у своје време у разним књижевним и политичким листовима. Вредни слависта Луј Деже, који не пропусти ни једно знатније дело из словенске књижевности а да га не прикаже Французима, написао је поводом те брошире у 1<а ВЉИо^ћедие итуегзеПе године 1885 у 25 тому на стр. 123 до 132 чланак о „ Захтевима Блгара из Македоније". Радујемо се увек, кад странци пишу беспристрасно о балканским народима — само је то редак случај. ЕБихова је сврха увек била — бар тако нам они кажу — да упознају европске меродавне Факторе са источним питањем, коме се још није нашао какав Александар Велики, да га реши било ударцем мача, или обичним потезом пера. Леже је и сувише познат са својих радова о Словенима; управо он је једини за кога се може рећи, да је проучавао и проучава озбиљно словенске народе, нарочито југословенску грану. Нама је само познато око двадесет његових радова, у којима се бави Србима. На другом месту, у нарочитој студији о Љзжеру, проговорићемо опширно о тим његовим радовима и услугама, које на тај начин чини Српству. Овде пак констатујемо — ипе 1мб (1е рЈиз — да ће протећи још много времена, док западна Европа добије тачан и правилагт нојам о балканским народима. Жалосно је то, кадсеједан научник, као што је Леже, ослања па плагијаторска истраживања једнога Офејкова сирјеч Шопова и на основу њих пише о захтевима блгарских Маћедонаца; а пгга ћемо онда рећи за Берара, фон Хана и др., који не знађаху ни једнога словенскога језика?! — Понавл>амо, да се искрено радујемо, кад странци лепо пишу о нашој браћи Блгарима и указују на напредак, који учинише за минула два деп,енија; ну не дозвол,авамо иикако да тај лепи глас иде на штету Срба и осталих балкапских народности. Ис/гина и само истина треба да буде звезда во-

I дил^а нашим пријатељима у изучавању балгсансгшх народа. Маћедонско је питање камен спотицања у балканских народа; оно им кочи точак наиретку — а оно се не може иикагсо решити онак:о, како то замишљају Офејков и његове присталице. Поетоји један друЈча принции, на основу којега ће се решити то питање, принцип, који иам је остао јо1н од старих Римљаиа као непроменљиво правно начело: зиит сшсјие 1;гЉиеге. □ Константив Скал1совски, руски публит^иста, штампао је пре две године дело: Паши државнии,и. Последњи, четврти део те књиге посвећен је бијограФијама свих русгсих министара Финансије од почетка овога века до данас. Тај последњи део изашао је у Француском преводу, у издању париског књижара СгиШошт-а, иод натписом: Без ппплз^гез (1е8 &аапсе8 с1е 1а Е-иззЈе, 1802—1890, 1,гас1т1з Ји гиззе раг Р. (1е ^елубку. □ У 1 ј а Ис^ие д? Есопотге роИИцие, 1888 г. на стр. 345 находи се члашш Е. (1е Бауе1еуе-а, „Са соттипаи^ (1е 1атШе ећ с!е тШа^е", где говори о руском миру и југословенској задрузи. Овде допуњава своје раније студије о задрузи, управо резимује студију Блгарина Гешова „ Задруга у источној Блгарији ", која је изашла у неколи1^им свескама софиског „Нериодическог снисанија". Тај исти чланак изашао је поново 1891 г. у четвртом издању његова монументалног дела „ ЈОе 1а ргоргШе ек с1е 868 /огтез рНтИмез", који је чланак на српски превео Јов. М. Јовановић и штампао у прошлогодишњем „ Правпику □ 1Ја В-еуие Епсус1оре(И^ие донела је у своме последњем броју (68) од 10 октобра на стр. 573 чланак: „Без у1еш11еб еоибитез зегТзез", који је преведен из енглескога СћатЂег'8 Јоигпа1-а. Овде су описани обичаји о Ђурђев-дану и Краљице. □ Париска књижара Бе1а^гауе издаје ових дана „1<е уоуа§;е (1и 0ггап(1-(1ис ћеп1з1ег Де ЕиззЈе еп ОгЈеп^ е1з Ех1згете Опеп1}", раг 1е рппсе Р1икћ1:оп8кЈ, који је пратио на томе путу русгсога п;аревића. Књигу је превео са рускога Луј Леже. □ У Еа Ссгап&е Епсус1оресИе, књ. II на стр. 08 находе се два члашса Лежерева; један од Богишићу а други о богумилима. □ 1<а ВГШоИ/еџие ТЈпжегзеИе од 1874 год. књ. 49, на стр. 481 донела је „^е роете 81ауе зиг 1а бшззе", раг Бошз Ее^ег. То је песма нашег Меда Пуцића, „Хелвеција" , која је изашла у загребачкоме „ Вијенцу " од 1873, а Леже ју је превео слободно на Францустш. ПР0СВЕТНИ ГЛАСНИК — Трговац у Спл»ету Константин Вучкоеић оставио је 160 000 Фор. да се у Дубровнику оснује „Матица Српска" и 50.000, да се у Сарајеву оснује ерпска гимназија. Велики тај добротвор иародни умро је пре две недеље, првога дана овога месеца. Срнска омладина у Загребу приредила је у покој племенитој души добротвора Вучковића јуче свечан парастос.

САДРЖАЈ: Песништво: Електра. Стари гробар. Двор од артије. — Поука: Шпечковина или „бодлжви" пијетловац, кљуке и гсоштрике. Змије на смедеревској ади. — Књижевност: Да гинемо и крв проливамо Јарослав Врхлицки. Ковчежић: Књижевни прикази. Књижевне белеплсе. Просветни гласник. „СТРАЖИЛОВО" излази сваке недеље на читаву табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 Фр. 50 иовч. за по године, 1 Фр. 25 новч. на четврт године, — За Србију и Црну Гору 14 дииара на годину. — Рукописи се шаљу уредииштву а претплата књижарници Луке Јоцића у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижарница В. Валожића у Београду.

Издајо тсњижарница ЈЕуке Јоцића.

Срп. штампарија дра Св. Милетића