Stražilovo

НЕМЦИ И Ф Р А Н Ц У - 3 И

Познато је, с каквим поносом Немци увек говоре о својим »класицима«; у Француској не одричу овај часни назив барем Шилеру и Гету. Људи ће се збиља сећати, да је књижевни покрст у Француској 1830 године поникао у неколико услед њихова утицаја. Не што би требало претеривати замашај а нарочито ориђиналност њихових списа, тражећи у њима стране и нове мисли, Французи су тамо често налазили своје мисли, само мање просте и мање јасне. Дидро, може се казати, све је оно видео, што би Немци Французима да покажу; ко хоће о томе да се увери, нека само отвори ма где Хамбуршку Драматургиј у. Доносећи Французима своје ретке мисли, често Немци нису друго чинили, него су им вратили њихово. Другдаш су им саопштили производ друге крађе, па су им донели, покваривши га, оно што су могли наћи у Шекспировим драматима. На срећу су имали Французи толико памети, те се нису задовољили посредним радом овог силнога духа; они су га сами читали и француски романтичари полазе више од њега, него ли од Немаца. Загрејани његовим примером и вративши се предањима француским из XVI века, Французи су на ново описивали целу нрироду, сликали целога човека и говорили сав француски језик. Али ма како да је немачки део слаб у своме раду обнављања, не може се казати, да није никакав. Имали су Французи дакле разлога, да у Немцима гледају мислиоце каткад ориђиналне, карактере каткад занимљиве. Али се дивили и облику њихових дела и у томе су криво чинили Увек вешти да докажу, да оно што јесте, треба да јесте и да кажу, као Берлинци за Хајнриха Хајна да »ако учине какву глупост, то бива из ироније«, Немци су посветили дубоке теорије, да би оиравдали неспретност и сметењаштво свога духа. Французи су им врло често речима веровали, иа према њима се труде од 1830 године амо да изгубе својства, која су увек имали, а да

присвоје мане, без којих су на срећу били. Презирање облика и искључно старање за ориђиналност хоће у Француза да разоре сав плод изредна васпитања. Колико их је, тобоже да »би били неко«, који себи дозвољавају да буду безмисаони и несносни! Колико их је писаца, који под изликом да праве »свој стил«, говоре језиком, који са француским има само далеку сличност по речнику! Нарочито у великој уметности показују се ове жалосне тежње. »Забављачи« ништа не кажу, тек каткад и кажу, а писци озбиљни непрестано море Французима стрпљење и творе насиље њихову укусу. Французи их ипак читају Тада садржина надвлађује облик, али то је ђермански начин суђења. Ове несавршености морају се тим пре сажаљавати, што француска књижевност можда никад није била већма покретана новим мислима. Ако се потражи искон овој анархији, мора се признати у извесној мери утицај Немачке. Ако је она, с једне сгране, помогла да се Французи пусте на нут романтизма, она имјесдруге стране дала оквир, где се могла развијати тежња ка опширном роману, који се зове научан а којем је тип Вилхелм Мајстер. С тога се чини да ће имати савремена интереса, ако се без предрасуде, без скрупула испита оно, што Немци воле да назову својом уметношћу и »својим класицима«. Оставивши лирску појезију на сграну, Немци су произвели само несавршена дела. Ако и мало промислимо о карактерима њихове пасмипе и о начелима њихове књижевности, морамо веровати, да иначе није могло бити. Кад брижљиво промотримо њихова најславнија дела, опазићемо, да су кобан производ ове пасмине и ових начела. Карактери пасмине. I Немци кажу сами за себе, да су чеда природе (Ка(иг]лп(1ег); и заиста, ако су за десет векова и били под утицајем хришћанства, кавалерства, сколастике и још новије иод ути-