Stražilovo

БРОЈ 11.

Ј 0 8 А Н ГРЧ***

У НОВОМ САДУ, 13. МАРТА 1894.

1«—

РЕАЛИСТА

к

XV

осле немах куда... прстен брзо беше. Она ману испит и проклете књиге; Мене неке нове дражи обузеше, Еад преузех на се слатке брачне бриге. Њојзи, к'о сиротој, ближњег било није, Нит имаде мајке ни брата ни оца, За то се крај тетке морала да свије, Имаде још само једног стараоца. Он је био добар, ал му жена љута. Имала је ћерку доста ружна лика, Па жељаше Тану да јој склони с пута, Чим је иска ко год, ма и неприлика. С тога, најзад, мора тетки да се склони, Па се хтеде збиљсгш за испит да спрема, Да до хлеба дође, да сузе не рони. Мислила је с тугом: другог спаса нема. Имала је кућу, што од оца оста, И дућан се један под кирију даво, Ал малени нриход једвице јој доста, Да тутору плати, што је издржаво. Сад извести она тога стараоца, Да се за венчање ■— не за испит — спрема, Иа моли за допусг од њега, к'о оца, И он, одмах, јави. да препреке нема.

После, брзо, нађем месног свештеника, Те и он да допуст, што је требо дати, Ни с њиме не беше каквих неприлика, Па сам лако мого с њом пред олтар стати. Затражим и службу, и бих добре коби, У једноме суду беше празно место, Примише ми молбу, на и службу доби', После сам већ брзо с другим послом престо. Зајмих нешто новца, те се венчах ома. Кум ми би адвокат, ком сам писар био — Он ми је и свате примио код дома А старојко крчмар, код кога сам пио. Девер опет беше школски друг ми Сима, С којим сам се давно побратимом звао.. И сад сам још увек благодаран свима, Што су ми се нашли, кад сам у брак стао. Сретно живљах с Таном своје медне дане, Брзо манух, са свим, све негдашње жеље: Манух пированке, игре и механе, Па код куће скупљах миле пријатеље. Живљасмо у стану добре тетке њене, У ком сам, још ђаком, увек сретан био; У ком за ме беху миле успомене Те ми давно беше постануо мио.