Stražilovo

217

султана, који су знали, за чим теже; ратничке врлине заменило је мекуштво и жудња за уживањима; некад покорни па ипак лавима слични јаничари ирометоше се у хијене, које стадоше глодати лешине убијених султана и великих евнуха па дика османлиске војске, која је пре чинила чуда од храбрости и пред очима Мухамеда II умела да гине, извргла се временом у преторијанску гарду нај јадније врсте, која је за новац ругаила владаре, а тупаве принчеве дизала на престо. Сами султани, са малим изузецима, нису више ишли у рат а нису лично отправљали ни државне послове. Велики везири, којих је моћ трајала толико, колико су султану били у милости и док се није уплела каква харемска или јаничарска сплетка, управљали су час са више, час са мање опрезности државом а добро се чували, да не буду сувише дуго ван Стамбола те да не даду непријатељима својим прилике на ма какву политичку смицалицу, која се обично завргаивала гаиљањем традицијоналнога свиленога гајтана. Само такви велики везири, као Соколовић или ћуприлић, којих се моћ темељила на поверењу њихових владара, могли су мислити на већа предузећа, којима се углед државе за неко време опет дигао те се на снажан излив пробудила елементарна сила, која је још једнако дремала у османству. Такво мора да је било сгање, у којем се У другој половини XVII века налазила турска држава, кад се у велику европску политику умешао султан Мухамед IV, који је био тако срећан те је имао читав низ ваљаних великих везира. Свакако се то не би било десило, да није Луј XIV новцем и наговором у државницима Порте изазвао био неку освајачку амбицију и уображење о влади над целим светом. Како је мало било то оправдано, најбоље показује битка код Св. Готхарда и вашварски мир. Османство — о томе није могло бити сумње стало је опадати. Додуше политика францускога ца-

ра, који је чак и Мађаре дражио на устанак против цара, могла је донекле да задржи то опадање, но о напретку није могло више бити разговора. Уз то су у Немачкој, ма да се и овде осећао утецај францускога цара, ствари стојале битно грукчије, него за време Сибињанина Јанка, јер кукавни цар Фридрих, крај силних сабора, није могао набавити војника против Турака. У самом народу, у великој публици, шта више на дворовима. којијош нису тако са свим стојали под француским утецајем, осетила се — а то је радостан знак новијем и бољем духу времена — нека врста заједнице у свим оним приликама, које су додиривале поље културе и хуманитета. Да се загрози Бечу, да турска инвазија продре у срце Европи, да се натраг падне у варварске прилике — то већ нико није могао више ни појмити ; нротив тога као да се стало опирати здраво схватање народа а онда и њихових владара. Тим измењеним назорима, новом духу, који је почео свуд себи крчити пута, уважењу цареву и јачини његове домаће моћи, коју је Луј XIV узалуд свакако хтео да поткопа, и најносле политичким интересима Иољске, Русије и Млетака ваља рећи хвалу, те се свуда ревно латили замисли, да потисну османство. Знало се тачно, да прилике у турској држави нису више најздравије и да негдашња победоносна турска војска према новој тактици и дисциплини европских војски, којих се биће богатим искуствима за тридесетгодишњег рата било изменило, не ће вигае као у средњем веку према невештим оклопним коњаницима морати успети. Од стране Турака покушана а неуспела опеада Беча, коју је године 1683 одбила сједињена царска, немачка и пољска војска, јасно је доказала, да се о измењеним приликама суди коректно и да се сад после Кара-Мустафина пораза пред капијама царске преетонице са свим озбиљно мисли на то да се Турци погоне а и са свим изгоне из Угарске а ако може бити из Европе.

(Наставиће се)

Т. €г. Виловски

>-С8Х

ЈОШ НЕКА 0 СИМИ МШУТИНОВИЋУ ПОВОДОМ РАСПРАВЕ ДРА СТЕВАНА ПАВЛОВИЋА. ('Наставак)

Одговор је Симин одвећ интересан; он нам показује његову одушевљеност за хидропатију, а и .даје неколико лепих података за његов живот и његов рад. Не грешим —

надам се — што и таЈ одговор у целости доносим: 1. У првоме своме пункту показује Санитет, да зна мислити и говорити о болестима, и да је уве-