Stražilovo

324

На један пут се звоиа зачуше; Звона на ларму, свуд вика, врева! Сав народ врви у двор царичин. И ја похитам — тамо већ сав град. И гле! Царевић лежи убијен. Царица-мати онесвешћена Над њиме пала, а и дадиља У очајању плаче и јада. А народ бесно, ено га вуче Клету чуварку — ту издајницу. На мах се јави међ њима дивљи Суров разбојник — Јуда Бићаговски. „Ето зликовца!" — зачу се поклич, А њега часом неетаде. Народ Појури махом за убицама; Беше их троје; сакрили су се; Похваташе их и одведоше Пред мртву лешину детета младог, И чудо — махом мртвац задрхта. „Нризнајте!" — Народ на њих новикну, И пред ужасом џелатског мача Признаше и изрекоше — „Борис". Григорије Кол'ко је царевић имао годинаУ Пимен Седам година. Сад би му било (Сад има томе десет година .. . Не! Више; има већ и дванаест) Твој би сад био вршњак и још би Царево, ал' бог друго одсуди. С тим догађајем тужним свршујем Хронику своју; од тога доба Слабо се мешам у светске ствари. А ти си, брате, вичан писању, Теби предајем сав свој посао; У часе слободне од свете службе Оиисуј верно и исгинито Све, што год будеш сам доживео: Рат, мир и власт силних царева, И угодника светих чудеса, Знамења небесга и пророчанства А за мене је већ време да се Одморим и да угасим лампу ... Али већ звоне и на јутрење ... Боже, помози слугама својим!. . Додај ми штаку, брат-Григорије! (оде). Григорије Ворисе, Борисе! Свима си трепет, Нико ти не сме ни да спомене Младића јадног судбину грозну; Али ти ево калуђ?р пише У тамној ћелији грозну пресуду.

Од светског суда утећи не ћеш, Као и божји што ће те снаћи. ДРУГА ПОЈАВА У врту манастирском Григорије и зао калуђер Гриторије Како горко, како бедно овај живот иролази Дан нам дође, па и прође, гледаш, слушаш све једно: Само гледаиг црне расе, само слушаш звона, глас. У зевању дане траћиш •— од нерада — па заспиш. А васцелу дугу ноћ се све до зоре преврћеш, Кад сан дође, тад ти душу црне бриге распињу. Зар је радост, кад зазвоне и кад штаком буде?!... Не, не могу трпет' више! Из ћелије да бежим! Свет је велик, има пута на све четир стране. Звали су ме. Зао калуђер Заиста је ваш живот чемеран, Ви весели, млади, чили, калуђери лепп! Григорије. Барем да хан опет јурне, Литва да с' побуни, Ах, како бих вољно пошо са мачем у руци! Иа када би наш царевић устао из гроба И повико: „Где сте, синци, верне моје слуге? Ударите на Бориса, на мога крвника, Ухватите одметника, довед'те га амо!" Зао калуђер Не говори те глупости! Не подижи мртве! Царевићу судбина је одсудшга тако; Него слушај, кад већ хоћеш, нека буде тако . .. Григорије А шта мислиш? Зао калуђдр Кад бих био ја тако млад, као што си ти, Кад у бради не бих имо још тих седих власи Разумеш ли? Григорије Не разумем. Зао калуђер Послушај ме само. Наш је народ лаковеран, глуп и радо с' диви Чудесима, новостима; а наши бојари Сматрају га и спомињу к'о себи равнога. Варјашко је старо племе свима и сад драго. Ти си вршњак царевићев — буди лукав само! Разумеш ли ? Григорије Сад разумем. Зчо калуТур Па дедер ми кажи!