Stražilovo

<Ј^

БРОЈ 27.

Ш Ф

. ГОД. VII."! .. -

^ВДЈГГРЧ^

У НОВОМ САДУ, 3. ЈУЛА 1894.

У ВЕЧЕРЊЕМ СЈАЈУ

ребрена река блиста се и гори У рујном шгаму вечерњега сјаја; Прелеће ветрић и са грањем збори 0 слатком миљу прољетњега баја. У лаком чуну, задовољан даном, Опрезни рибар обали се креће, Да слатко заспи под врбовом граном, ђе благо мирџ загрљено цвеће.

Са плодних поља, што пурпуром горе, Весела крда у сеоде крећу, Иастирске песме с ноздравом се хоре И свежим зраком дрхте и прелећу. И славуј пјева, са роснога грања Губи се гласак све даље и даље, И њежном песмом чедног миловања Он лепој ружи своју душу шаље.

0, пјевај и ти, пјевај, срце моје, Анђелу своме, што те с небом спаја! У славу њојзи нека песма поје Кроз благо крило вечерњега сјаја!

Ниеи Сад 1894

Алевса Шантић

НА ОМАРИ

дахните, груди ! Стани, ного моја!

^ Куд ћеш по времену пламена и зноја? Пламти сунце, горе ражарени зраци, С обзорја се дижу олујни облаци. Срце једва бије, зној ми капље с чела А још је далеко до мојега села, Већ гром тихо гуди па западу тамо Ајде да у чарди мало причекамо, Јер нре два три лета, кад сам туда мино, Ту је поред хлада било добро вино. Служио га тада један цветак мио,

Еј, ал цвет је онда тек пупољак био, Ком сам ипак с жаром песмицу написо Ал јој дете иије разумело смисо. Сад су процветали обрашчићи њени, К'о међ златним житом орашак румени. Можда сад немирна све за мене пита И уздише крадом, кад стихове чита. Ко зна, можда кад ме упозна и види Од тајне ће жеље и да се застиди, Ал ће дати да јој љубим усне, веђе, Све док ж га мине и док бура пређе. . . ЛенсвЈи .е — >