Stražilovo
530
4
Н У т н и к
природи милој, ђе се груди крепе, ^ Ја пољане гледам и сеоца бјела, Са поздравом слатким тичје пјесме лепе Љуља се и звони околина цјела. Са цвјетом се цвјетак грли К'о да зборе тајну неку, Сребрен поток пољем хрли Љубећ валом траву меку; А вјетрићи бујни са гора и виса Лепршају крилом и на грање слећу И с пуним путиром свјежега мириса Губе се по класју и шареном цвјећу.
Тамо пак у хладу, што га липа нружа, Слатко чедо спава покрај стада бјелог, На уснама њеним гори румен ружа И љева се сладост од пољупца врелог; Распуштене лепе власи, Таласа се бјело њедро К'о лагани тичји гласи Кад поздраве пебо ведро. А из густе траве, што се код ње свила, Препелица драга пјесмицу јој вије Па се нагло прене и развије крила И у житно класје бјежи па се скрије.
Бјежи и ти, моме, бјежи, да не гледим Твоје рујне усне и бјелину груди, Твоју лепу чедност поштујем и штедим, Но човјек са срцем може да полуди . .. Опиће се душа млада, Замаглиће око моје, Па посрнут' могу тада На пребеле груди твоје; Јер су твоја њедра, твоје усне мале Врело бујиог миља, пехар рајске сласти, Од које се силио здраве груди пале Муњевитим жаром несавладне страсти.
Алекса Шантић
чвзд- ч-—-?
ТО БОГ ЗНА ЦРТИЦА ИЗ МОСТАРА
вала се Јелка.
Кад јој је умро отац, било јој је 'управо петнаест година, а тада је узе амиџа Станиша у своју кућу. — Сироче је, вели, а своје ми је, па ми је севаи. И тако она стече нова оца и мајку, па чак и красну сестрицу — Љубу. А, Бог и душа, гледали су је сви, као да им је од срца отпала, па су јој у свему угађали. Ако је Љуба обукла кумашли хаљине, обукла је и она; ако је Љуба добила нов фес са златном граном, добила је и она; ако је Љуба имала макар шта ново, имала је и она, па било то скупо или јефтино. — Не ћу ја да она на ме зажали! вели Станиша. — Тако је! прифаћа његова Мара. — Ја . . . ја ћу јој бити прави отац.
— И ја права мати. А Јелка и Љуба пазиле се као праве сестре. Није ти друкчије, него је вазда била једна уз другу као шипка уз бубањ. Тако, на прилику, сједе оне па везу, док Љуба отури ђерђеф па се окрене Јелки: — 0, Јелка! — Шта је? — Јеси ли свршила? — Са' ћу. — Хоћеш ли да ти помогнем ? — Нека, нека, могу ја и сама. А Љуба скочи, сједне нокрај ње те стане гледати вез. — Е, видиш, ово ти не ваља - вели јој. — Које? — Ев' ово. Видитн, ова грана треба да иде 'вако, а ти си је заоблила. — Их јадна, па шта ћу сад?