Stražilovo

574

дана проднат и пронаст љубави, а овде се цела радња свршава за двадесет и четир сахата. Краткоћа времена у сва три дела служи на то, да се разјасне психолошки процеси, који јуре један за другим, но не тако, као да би' краткоћа времена била услов, да се ти процеси убрзају — то би био недостатак у техници -— него су конфликти шта више тако вођени, да за кратко време морају пробити те натраг дејствујући гоне лица у брзу тумулту крви наред а отуда ресултује битан добитак за уверљивост целокупнога утецаја. Специјално „Сафи" та три јединства вештином песниковом иостају наслон, а не преграда. У „Прабаби" је захтев јединства радње свакако исто толико бачен у запећак као толико и толико пута у Шекспира; наиротив је јединство времена дотерано управо до врхунца, јер догађаји на позорници једва ако много брже долазе један за другим него на јави. И иозорница остаје кроз четир чина ненромењено велика дворана са својим страшним успоменама; било је потребно много техничке вештине, да се свака промена декорације избегне до последњег чина, где такве промене онда никако више не буне, шта више отклањају монотонију и изазивањем нова расположаја не дају да олабави интересовање, чим се већ даје погодити шта ће доћи. Мали број лица у „Прабаби" узет је за љубав томе, што се појављује аветиња; из истог се обзира и споредна лица (капетан, војник, кастелан) морала насликати што блеђа, да не би сувише живо опомињали на свет ван замачких зидова и на свакидашњост и да не би тиме ослабили, шта више и уништили тајанствену чаролију, што као мора пада на слушаочеве груди. Што у „Сафи" има још мање лица, узрок је то, пгго је песник тежио да прилике буду што проетије и јасније; доцније је Грилпарцер доказао (пре свега у „Отокару") толико нута, да као драматичан војвода уме и веће масе да савлађује, да њима управља и да их разборитом диспозицијом доведе до победе У „Ифигенији" и у „Тасу" има у сваком по пет лица а то је број, без којега се та градива нису могла обрадити. Дивимо се при том великој вештини у извођењу призора и чудимо се како се са тим минимумом лица драмски може изаћи на крај, но ма како да је јак тај осећај кад се пресуђује прочитано, при слушању и гледању се то осећа пре као недостатак него као добра страна, као што је у опште позорнични ефекат оба комада слабији. Тавридски какав ратник или нижа која свештеница, какав баштован у војводе или који кавалир његове свите веома би на позорници придонели да слика већма оживи, јер пишта није баш

ту потребнија него оно, што изгледа излишио. Св^ки карактер мора у оргаиизму драме имати да испуни своју функцију, тако да би остала празнина, кад би се ои уклонио, но његова потребност не сме у очи упадати, тако да и нехотице одмах себи дајемо рачуна, на што мора то лице бити ту; не треба сувише да се истакне и иозна оно, што је песник намишљао и смерао, иначе то осећамо као извештачено, направљено. Песничко дело мора на природу мало бити налик и у томе, што, као што природа своје смерове не тежи да постигне свагда најкраћим путем и са најмање снаге, него лакомислено оберучке баца семе, од којега се потроши тек најмањи део, и овде влада неко обиље, којим се голи скелет драмског обриса тек облачи у свеже месо живота. Само тако може са позорнице убеђивати као сам живот. С тога Грилпарцер није, као што би био могао, своју драму извео ле са четир лица, са Сафом, Мелитом, Фаоном и старим слугом. Да би се отклонио утецај хладноће и празнине, пре свега је уплетена фигура Евхарите, од безимепога слуге у првом нацрту постао је карактерисгични лик Гамнеса а у последњем чину јавља један сељак, да су бегунци ухваћени; та се приповетка могла свакако доделити и Гамнесу, но за то је намерно уз дотадашњих пет улога створен био нов лик, како би се пред крај још освежило цело. Сафине робиње и робови, као и народ са ЈХезба излазе нред нас, живо учествују у свему, што се збива, а њихово држање према песници придоноси уједно те се боље разјашњава карактер господарице, којој толико љубави и попгговања не указују зацело без разлога. Што се у обе трагедије Гетове, с којима се тако често сравњивала Грилпарцерова „Сафа", на позорници узалуд тражи, тога има у „Сафи": задак живота, од којега могу одударати ликови напред и који нам уједно те ликове разјашњава. Где осим носилаца радње пролети још један или још неколико ликова, који само са једним делом свога бића учествују у ствари, то појачава илузију, да човек види одсек из јаве; свакако Гете иије хтео ни да изазове такву обману; њему је било доста, да у одабраним стиховима образованом свету прикаже интимне душевне прилике; но нозоришии песник, чије дело не треба да припада таквој академској вештипи за гурмане него ваља да ухвати корена у широким слојевима, не ће смети презрети такву помоћ. Човек мора поштовати Гетов геније, но мора ипак рећи, да на публику, која се не да застрашивати литерарним ауторитетима, позорнична драма „Сафа" куд и камо већма утиче, него „Ифигенија" или „Тасо",