Stražilovo

563

иначе је био или у цркви, или је читао свето писмо и житија, а читајући та света дела, поуздано осећаше Бога у себи, а за тим потпун мир, спокојство и срећу овога живота. На њега никад нису налетали часи искушења. Он није зпао шта је то; он је живео за Бога и његов дом. Неки пак калуђер, који је био иамесник у истом манастиру, где је отац Иринеј био искушеник и ђакон — сада је игуман у манастиру једном чак на крају Фрушке —- тај калуђер је говорио, како је отац Иринеј у младости љубио врло леиу девојку из прњавора,. Но отац Иринеј се смео заклети са три прста па еванђељу, да му је ирошлост чиста и непорочна. Па ипак није био уверен, да му је сав досадањи живот био непорочан. Можда је у незнању што згрешио, па је с тога имао своје кандило у женској препрати пред светом Параскевом. То је кандило редовно палио на дан, којега иу је умрла мати. Ње се најрадије сећао. II Већ се спустио сутон по долини манастирској и шумарцима око манастира, а отац Иринеј је још мирно седео на својој клупи. Из отворених игуманових прозора допираше до њега разговор и женски кикот, а по некад и дубоки глас оца игумана. Но то све као да се ништа не тицаше оца Иринеја. Он је, као обично сваки дан, седео, док се звезде не појавише, и тек се тада свечано диже и упути у своју ћелију. Мало зловољан уђе у њу, јер је знао, да ће се доцније вечерати него обично. Тек после осам сахата иоче онај несташни ђак звонити на вечеру. На глас звона, поред све своје досадање хладнокрвности, обуче отац Иринеј своју свечану хаљину и опаше се црвеним појасом. Још кад је ушао у своју ћелију, тако му је дошло да треба ту почаст да учини сестри и сестричини игумановој. Кад је отац Иринеј ушао у трапезарију, гошће су већ биле унутри. Сестра игуманова била је обична дебела госпа, отуд из Мађарске, са доста усиљеним држањем. Она је Иринеју се бар тако учинило — на све тако гледала, као да све нрезире. Кћи јој је била много лепша појава. Једва ако јој је било шеснаест година. Покрети њезини, немирни јој погледи и пуначко тело, са чијег је сваког де-

лића избијала бујност и још непотпуно развИјена младост, издаваху у њој несташно, али до крајности нежно мамино дете, са чијег би лица идушејош требало одувати школску прашину, па да од ње постане права девојка. Држала је маму за руку и неодважно се кретала по трапезарији. Погледи и иокрети обе женске, који су и нехотице одавали страхопоштовање у овој свечаној дворани са толико светих слика, јасно су казивали, да обе или никад нису биле у манастиру, или бар врло мало. Оне су ишле по трапезарији и посматрале слике около по зидовима. Поред њих је ишао намесник, који је био, што се каж,е, светски човек. Кад отац Иринеј ступи унутра, скоро запањен засгаде у вратих, кад у трапезарији спази овако лепе и господствене женске. Он им приђе први, а то није чинио другим гостима. Обе женске хтедоше да га пољубе у руку, но он се не даде. Прво их запита, како им се допада манастир. Доцније дознаде од сестричине игуманове, да јој мати није била у манастиру још од младости, а она још никада. — А како ти је име? — запита после калуђер мило девојче пред собом (он је сваком говорио: ти). Она се на ово стидљиво насмеши. — Зорана — рече. — Зо-ра-на! — стаде калуђер срицати сваки слог за себе. — Да лепа имена! Ја га још нисам чуо. А колико ти је година? Она се сгаде детињасто смејати и хтеде поћи за матером, која је одмакла напред са намесником. — Но, не бој се, ја те не ћу ником одати. Девојче међу тим приспе до матере. Старац пође лагано за њом, па и сам стане посматрати слике. ћутао је. Неки стид наишао и на њега. Од свију ликова на зиду нарочито је падао у очи лик врло пуна лица и жива израза. — Ко је то? — запитаће девојче оца Иринеја, када је овај стиже. — Зар не знаш, дете? Митрополит Ненадовић. Зорана се сећала, да је о њему слушала нешто, али не смеде ништа даље питати о њему, јер је отац Иринеј тако чудновато из-