Stražilovo

565

— Није, и они верују, као и ми, у Бога — потврди мати. Он се чудно загледа у обе. Онда пођоше даље. — То онда други уче да нема Бога! настављао је старац. Међу тим дођоше спрам једне леје, засађене самим жутим цвећем. — Али канда баш ти Немци уче то! вратио се старац непгго намргођено на старо а гледао је при том у леју са жутим цвећем. — Но не сви, већ само неки научењаци попусти на то мати. Научењаци ! ? . . . Научењаци ! ? — питаше он забезекпут и стаде скоро укочено гледати у госпу, која се међу тим удубила у леју до ове, што беше засађена самим белим цвећем. Отац Иринеј обори наједаред очи и не смеде даље о тој теми да говори. — Хоћете ли мало цвећа? — упита их мало доцније. — Ја волим цвеће — рече на то девојче. На његову се лицу указа детиња радост. — Волиш? — рече он тихо. — Хоћеш ли од овога? — и откиде један струк из леје са жутим цвећем. — Не, то не! То не значи добро! — рече девојче, напрћивпш усне. Он је погледа зачуђено. — Шта! ? Жуто цвеће не значи добро ? Старац је мислио, ако значи што безбожно, да одмах повади све то жуто цвеће и да га побаца ван врта. Девојче међу тим откине струк камелије из ле.је са белим цвећем. Тај бели цвет задене на своје груди, а он је радосно гледаше сада тако закићену, и био је врло весео и радосган. V Кад се сутра дан скоро у исто доба отац Иринеј пео уз стенене у своју ћелију, на самим степенима дочека га Зорана. Она се смешкала а старац не умеде ово да разуме. Ово дете, које је пред њим до сада увек само озбиљно било, сада га са веселим осмехом чекаше на степеницама. Кад га девојче спази, сакрије нешто за леђа, што је у рукама држала. Старац се скоро збуни. — Не дам вам даље! — рече девојче, осмехујући се, и стаде задржавати старца

једном руком. Он није могао још да разуме ову шалу. Она још држаше руку са цвећем за леђи, смешећи се. Када он застапе, она извади киту цвећа иза леђа; но када погледа старцу у његове благе и невине очи, скоро заборави шта је хтела са тим цвећем. И гле, девојче, које је у заводу све доводило до смеја и све умело да развесели, сада се уједаред збуни и снужди. Брзо извади струк бела цвећа и место да га даде старцу у руке, баци му га на груди. Овај га збуњено ухвати. »Шала!« помисли старац, али се још већма збуни. Она пак као да је сада тек са пуним уверењем осећала у себи непристојносг овога чина те брзо слети низа степене у врт до матере. Истог тога дана у вече, када је на пољу била овладала дубока ноћ, отац Иринеј је ван свог обичаја био на ногама. Читаво вече шетао се сам по врту а за тим се попео у своју ћелију. У њој одмах поче осећати необичну празнину. Није могао као обично мирно да легне. Поче најзад ходати по својој ћелији. Но доцније му се допадне да отвори прозоре и да гледа у ноћ. У соби није горела свећа. У мрачну одају падао је слаб одблесак сићушних звезда, и сумрачна влажна ноћ са тешким мирисом цвећа од доле из врта запљускиваше чак у најмањи кутић Келије. Отац Иринеј под утецајем тога мириса и једва чујног шума ноћи беше се одао неким чудним снима. Више него икада учини му се пријатан и мио тај мирис отуда са леја. Стајао је наслоњен на прозор и како је гледао у мирну, тиху и мирисаву ноћ, поче га обузимати тајна и за њ са свим нова чежња. Ноче нешто желети. Можда сву ту ноћ, тако меку и мирисаву, заједно са оним дугим сенкама са планина, што се пружаху као џинови од манастира чак у недоглед, желео је он све у једну киту да оплете, заједно са оним цвећем од доле из врта, и млад и чио да се закити њоме. Да ли је то долазило са те ноћи н оног мириса од доле? Старац се још већма наже над прозор. Доле не могаше ништа распознати, па ни ону леју са белим цвећем. За тим се опет лагано привуче на руку и упре своје погледе у празну ноћ и у шуму на брегу, која је у облику полукруга и с лева и