Stražilovo

567

поред потока све дубље и дубље у кланац, који се сучељавао далеко негде са Веицем. Стаза је водила све на више. Отуд од Венца дувао је вазда свеж новетарац, покаткад влажан и хладан, јер долазаше из дубиие шуме. У сву лепоту ову уткао се тихи ромор потока, и девојче сада осећаше, ваљада први пут, девојачку раздраганост и чежњу. Непрестано су ишли поред потока, који је погдегде стрмо падао преко камења. Зорана сада ништа није умела да пита свога ујака. Њена природног несташлука нестајаше у овој величини гора и бујном зеленилу. Када зађоше већ дубоко у гору, крај једног жбуиа а под високим бором у хладу, спазе оца Иринеја. Обоје се изненадише. — Спава — шапне Зорана. Игуман је такођер пазио да не пробуди старца те се лагано дигне на прсте. — Јесте — шапне на послетку. — Ваљада се сгарац уморио — доврши као сажаљујући га. Он је њега звао старцем и то увек »Старче море!« и ако је био врло мало млађи од оца Иринеја. — Да ли да га пробудимо? — запита Зорана. — Немој, дете, нека спава и нека се одмори мало! Па онда пођоше натраг манастиру»Старац« остаде опет сам под бором. Камилавка му је била обешена чело главе на бору, под себе је био простро своју доњу хаљину. Лице му се тихо смешило у сну. Једна рука му је лежала опружена од тела а друга му почиваше на прсима, у њој је чврсто држао — белу камелију .... •* «• * После вечере истога дана, када се сви разиђоше из трапезарије, кроз отворене прозоре игуманових соба, кроз тихо и ведро вече скоро до у доцну ноћ разлегао се Зоранин звонки глас и весели кикот. Ко би знао, шта је све било у том гласу! Отац Иринеј се дуго шетао доле по врту међу цвећем и обореие главе суморан слушао и тубио сваку реч младога девојчета. Кад јој је глас јаче зазвонио природном гипкошћу, лакоћом и снагом, претварајући се у тиху песму кроз ноћ, отац Иринеј је дизао главу према

прозору, од куд се у мрачну ноћ просипала светлост. За тим је опет обарао главу и шаптао у себи: Што није моје дете? Но када је опет прошао поред оне леје са белим цвећем, на и кад се вратио у своју ћелију, оканио се те мисли и себе је чврсто уверавао, да то није било могуће. Кад је легао у ностељу, још дуго је осећао онај мирис са леја отуд од доле, дуго му је шумио у ушима онај поветарац са горе а чак на послетку и онај звонки глас са осветљених прозора. »То није могуће, то није могуће!« шаптао је старац чак доцне у ноћ. VIII Сиромах старац престао је да осећа радости овога живота, а за што, то ни сам није знао. Ваљада за то, што их је сада највише почео желети. Престао је осећати и оне болове, што се и нехотице дижу из неке непознате дубљине, као оно још у младости, али после њих долазе часи срећна узбуђења. Сада тек свом силом уверења увиде, да је са свим осгарио, да га је све оставило и изневерило, заједно са оним тихим узбуђењима среће и задовољства. Он се опет тихо и нечујно дизао и одлазио под онај бор, за који као да је везано све, што се догодило са њиме у његову животу. Није се одавао никаквим снима, још мање оним некадањим осећајима под једва чујним шумом ситних му листова. Под њим је он волео лежати још од младости, ваљада за то, што је ту налазио нешто трага од читавог свог живота, који му сада долазаже као нешто започето, недовршено и непромишљено. Он је био још млад ђакон, кад су секли тај део шуме, где је исти бор. Хтедоше на послетку метнути секиру и на њ, но он их је молио скоро кроз сузе, оберучке обгрливши бор, молио их је, да му га оставе. Онога дана, када је игуманова сестра са ћерком оставила манастир, пре њихова одласка, седео је ои под њиме. Седећи под бором за извесно осећаше, како се у њему нешто пореметило. Осећао је, како сада није више са оном старом вољом мећао на себе епитрахиљ, нити у руке узимао служабник. ПТта више опомињао се, када је једном хтео за певницом нешто да покаже оном пајмлађем ђаку, како се није могао да прибере;